Апсолвент Правног факултета у Новом Саду Дарио Тенжера (27), родом из Новог Бечеја, прошле године објавио је свој првенац, збирку прича под називом „Потиска вила”, говорећи о женама које су отишле из његовог живота, али по цену да вила уђе и заувек ту остане.
Будући да се дуго познајемо, знам да је “Потиска вила” на неки начин настајала...
„Током дугог низа година, да. Зато што сам ја почео да пишем давне 2011. године.“
Таман кад си мене упознао...
„Отприлике тада. Било је пискарања и раније, али се тек на факултету скупила та нека екипа умнијих људи с којима сам почео више да се дружим и ти неки плодови мојих размишљања су постали уобличени у неке кохерентније целине. Нису биле ни близу онога што је у овој књизи објављено, али су били неки пра-почеци, неки покушаји. Књига има 12 кратких прича које су настајале до марта 2017. године када сам предао рукопис на конкурс. Приче су различите, али тема о којој сам писао је универзална.“
Какве су, онда, то приче?
„О љубави, најчешће о изгубљеној љубави, о гресима које сви ми правимо свесно или несвесно, и о томе колико их увиђамо или не. Често ме питају како сам написао књигу. Мени се књига случајно десила. Годинама сам нешто писао, а имао сам срећу да су прошле године Народна библиотека у Новом Бечеју и Банатски културни центар учествовали у пројекту „Градови у фокусу” у оквиру којег је било предвиђено штампање књиге неког завичајног аутора. То их је определило да нит која прожима књигу буде Нови Бечеј, Тиса и слично. Само је прва прича написана наменски за ту књигу, „Потиска вила”.“
Наслов књиге делује као да је посвећена некој особи. Да ли си своје приче посветио правим женама или не?
„Одговор је између „да” и „не”. Чињеница је да не можеш да писати ништа што ниси искусио. Можеш, али то онда не делује уверљиво, а највећи грех уметности је да те не дотакне. Можда претенциозно звучи, али ја мислим да је уметност ово што радим.“
Мене је дотакло...
„То је као позоришна представа, мора да те дотакне у дух, душу и срце. Ако те не дотакне, онда ниси ништа урадио. Негде има неких праизвора који су базирани на неким чињеницама, људима и догађајима који су се мени дешавали, али их никад не треба тумачити као аутобиографију, мемоаре, јер то води ка погрешном тумачењу. Јер, није поента „ко” већ „шта”. Главни лик никад нема име, а жене су често у шифрама, назване су по неким њиховим карактерним особинама или по иницијалима. На крају крајева, није ни битно. То је љубав без обзира на то како је упаковали.“
Значи, све смо ми Потиска вила...
„Да, зато што сваки мушкарац у свом животу има једну Потиску вилу, злу вештицу,... Просто, улоге се саме намећу. Међутим, ја имам посебан однос према вилама. Ја сам дете које је одрасло на бајкама, Господарима прстенова и на тој врсти фантастике, и увек ме је фасцинирао мотив виле, а она је некако везана за реке, обале мора,... Будући да је Нови Бечеј на жили куцавици која дели Банат и Бачку, нормално и логично је да моја вила мора бити ту.“
Спомињао си бол... Чек’, бол или грех...? У сваком случају, да ли постоји нека бољка која те је посебно водила кроз писање тих прича?
„Ааааа... Ха, ха, ха,... Посебна бол - не.“
А грех? Пошто не знам је л’ бол или грех...
„Ха, ха, ха,... Види, ствар је у следећем - да није било жена у мом животу које су одлазиле, не би било ни Потиске виле која је дошла у мој живот.“
Шта је вредније од та два?
„Њен долазак. Да је требало да оне остану у мом животу, оне би остале. А Потиска неће „ниђе”! Али, да... Људи одлазе, а нарочито жене имају обичај да оде.“
Ја се надам да Потиска вила није последња жена која је дошла у твој живот и која неће „ниђе”.
„А заправо, она је прва која је отишла.“
Сад ми ништа није јасно...
„Прва прича је писана наменски и можда садржи највише личних елемената. Ближи пријатељи су препознали особе о којима се ради, мада то није била моја намера. Ја сам само писао јер сам желео нешто да напишем. Елемената Потиске виле, односно те имагинарне типске девојке, има у свакој од тих 12 прича, па и у онима које нису ни налик на ону прву. Чини ми се да све жене које пролазе кроз твој живот имају нешто заједничко, јер си им најмање ти један заједнички садржалац. Немогуће је да су у потпуности различите. Или им је та различитост заједничка.“
Звучи као да је она савршена, а све остале су имале само делић њеног савршенства...
- Она је била савршена у савршеном моменту. Живот је низ момената. У једном датом моменту она је била идеална, а у сваком следећем није била. Битно је схватити да приче нису објективне, јер говоре о мојим сећањима како сам ја нешто доживео а не како је било. Поента је у емоцијама.
Имаш ли идеју за неку нову књигу?
„Пишем, да, а понешто од тога и објављујем на друштвеним мрежама, на Фејсбук страници „Потиска вила”. Нешто од свега ће сигурно процветати. Волео бих да објавим још једну збирку прича. Слична је тематика, али мало другачијег сензибилитета. Радни наслов је „Неподобни покушај”, који је правни термин. Приче су мрачније, зрелије и оштрије, можда се неће све дотицати исте тематике. Мени није битно да ли ће се књига у том формату објавити, мени је битно да се чита оно што ја напишем. Ја пишем јер имам потребу да пишем и имам жељу да ме прочитају. Једино нам је остала магија речи.“
Л. Радловачки
