Иако му се нико из породице, нити ближег окружења, не бави адвокатуром, улажење у свет права био му је изазовнији него онима којима су, рецимо, родитељи утрли пут у одабраној професији. Управо на конто личног искуства, Петар саветује матурантима да не уписују правни факултет уколико немају снагу за предстојећу борбу да истрају до краја, односно ако немају стрпљења или услова.
- Људи имају предрасуде што се тиче права, да је то само учење, учење. Наравно, има и осталих ствари, али најважније да би се успешно завршио факултет јесте да човек има рутину, да зна да процени своје време када и шта да ради, као и да има константу што се тиче тога. Ја сам се увек водио тиме да је боље да учим сваки дан сат времена, него да учим пред испит осам сати. Зато сам и у спео да обавим све на време.
Мислим да мало ко има такву дисциплину...
– И у пракси и што се тиче самог студирања, најважнија је дисциплина.
И енергија да се константно прича, прича, прича...
– То долази с рођењем. Мислим да се не стиче успут. Или си рођен за то или ниси.
Јеси ли од рођења знао да ћеш бити правник?
– Нисам знао, то је дошло с временом, у средњој школи кад сам размишљао шта даље. Природне науке ме нису занимале, једино што ме је занимало је била историја, одмалена. Онда сам схватио, пошто су моји сви грађевински инжењери, нисам хтео да идем и ја на ту страну, него негде где може да се прича и где има контакта са људима.
Јеси ли гледао неке филмове и серије који су те посебно мотивисали да се упустиш у свет права?
– Могу ти рећи да нису. Гледао сам, наравно, али нису били тај окидач да то упишем.
Онда можеш да кажеш да и ниси разочаран како све изгледа у пракси? Обично они који се залуде серијама имају мало нереална очекивања...
– Нисам. Што се тиче студирања, мислио сам да ће ми ићи теже, јер нисам био нарочито добар ђак у средњој школи, мислио сам да ћу бити онај класични вечити студент, али све је испало другачије.
Шта ти је кликнуло па си постао студент за пример?
– Нисам ја био студент за пример, било је бољих колега који заслужују тај епитет, али сам схватио да је средња школа детињство, а кад дођеш до факултета постајеш човек и мораш да се уозбиљиш и окренеш другачији лист.
Како те клијенти, али и колеге у судници доживљавају, будући да си млад?
– Зависи како ко. Али, у мојој професији је то проблем и људи се суочавају са предрасудама кад виде да је неко млад, нарочито ја који делујем и млађи него што јесам. Није то неки велики проблем, али често видим да има нека доза скепсе. Али зависи од особе до особе.
Како се избориш с тим?
– Када проговорим, онда људи виде да нисам толико и млад и да има нешто код мене због чега би они пристали да их заступам и браним.
И да су године само број.
– Наравно.
Колико је изазовно изборити се за своје место под адвокатским небом? Имам утисак да има много адвоката. Дакле, колико је изазовно појавити се на сцени, стећи кредибилитет и изборити се са конкуренцијом, како међу вама младима, али и међу старијима који никако да оду у пензију?
– Искрено, слажем се са том констатацијом, да та борба за моју позицију у овом свету и даље траје, да је прилично изазовно јер је конкуренција бројна и јака. Самим тим што сам ушао у то, упливао сам у нешто непознато јер нико из моје породице и околине није адвокат. У почетку, док сам још спремао правосудни, било ми је фасцинантно како ћу ја пронаћи клијенте и деловало ми је немогуће да могу самостално да радим. Моја предност је што сам директан са људима, остављам утисак, а што се тиче самог пробијања на тржиште то и даље траје и могу рећи да је конкуренција велика и озбиљна. Што се тиче странака, оне примете квалитет, односно да могу да им пружим услугу коју им, можда, не би пржиле неке друге моје колеге.
Како ти странке долазе? Да ли су у питању препоруке или...?
– Код нас је делимично забрањено оглашавање, једина препорука за тебе је твој рад. Код нас у струци су забрањене рекламе, забрањено је да ти неко доводи клијенте преко агенције и слично, тако да једини начин је директно или да те неко препоручи.
Каква је ситуација код тебе?
– Зависи. Има свега. Од онога да ја директно нађем клијента до тога да ме неко препоручи.
Чујеш у реду док стојиш да неко има неки проблем, закашљеш се и представиш?
– Или видим неки судар на улици, па приђем. Прави адвокат никад не бежи од посла. Било које време, било које место, теби може бити потенцијални клијент.
Какав је осећај када радиш на случају који није баш позитиван?
– Зависи. До сада нисам имао много таквих случајева за које нисам заинтересован. Али, кадгод радите неки породичан спор или кривицу, то баш нису лепи догађаји, нису лепи тренуци, али таква нам је професија. Људи често имају предрасуде да су адвокати халави, да само воле паре, да не бирају случајеве, да ће се бавити чимегод...
Колико у целој тој ситуацији треба да будеш емотивно дистанциран?
– Сви смо ми људи и имамо емоције, али што се тиче конкретно нашег занимање, најважније је да те емоције не поведу у предмету који радиш, него да задржиш објективност.
Да ли постоји нека област која тебе највише занима и на шта би хтео да се фокусираш у будућности, односно по чему да будеш препознатљив?
–Кад си на почетку бавиш се свим и свачим, а само специјализирање долази временом. Као приправник у једној адвокатској канцеларији, највише сам радио непокретности и привреду, па је мени то некако и остало у глави, а и свидело ми се. Волео бих више тиме да се бавим, али време и каријера су преда мном, тако да ћемо, када будемо причали за десет година, видети за шта сам се специјализирао.
Леа Радловачки
