Наиме, у њиховој непосредној близини једном старијем суграђанину је позлило, а Тамара и Александра су без размишљања притекле у помоћ, реанимирале мушкарца, што су на обуци научиле свега неколико дана раније, чиме су му спасиле живот. Међутим, ма колико је њихов подвиг вредан сваке похвале, будући да су својом реакцијом и акцијом одржале јавни час окупљеним грађанима, ове две будуће полицајке су ипак наилазиле на осуде и негативне коментаре, што их није у датом тренутку, нити касније, ометало нити демотивисало.
И док у Александриној породици има доста чланова који су запослени при Министарству унутрашњох послова, а који нису форсирали да се и сама усмери на такав позив, Тамара је пионирка у својој фамилији и тренутно је на четвртој години на Криминалистичко-полицијском универзитету. Обе имају намеру да се врате у свој родни крај, где би макар део радног века посветиле у служби својих грађана.
Александра: Тек ћемо видети у чему ћемо се пронаћи, шта ће да нам се свиди.
Тамара: Почећемо у униформи како бисмо се приближиле нашем граду и људима, стекле њихово поверење, упознале се са криминалитетом у средини. А касније, конкретно ја, волела бих да то буде оператива, можда и нешто више од тога. Можда и одем из свог града...
Никад не знате где вас све живот може одвести, као што нисте могле ни да помислите да ћете доћи у ситуацију због које и радимо овај интервју. Како сте се уопште затекле у свему томе, шта се све издешавало, шта вам је пролазило кроз главу...?
Александра: Имале смо слободан дан и отишле смо до града. Кад смо изашле из „Променаде”, кренуле смо да пређемо улицу како бисмо сачекале аутобус да се вратимо у Центар, и чуле смо неки ударац, пад. Једна жена је повикала: „Да ли ће неко да помогне?” Тамара и ја смо се окренуле, виделе старијег човека како лежи на бетону, само смо се погледале и притрчале одмах, без размишљања, да му помогнемо. Савиле смо се ка њему, провериле да ли има пулс, да ли дише и да ли му ради срце, и ништа од тога није имао. Урадиле смо оно што смо неколико дана пре тога научиле овде, реанимацију.
Тамара: Прва реанимација је трајала осам понављања масаже срца, након чега је човек опет дошао до свести, почео да дише и добио пулс, па смо га окренуле у бочни кома положај, што смо све овде научиле на обуци. Он је поново изгубио дисање и пулс, вратиле смо га на леђа, кренуле у другу реанимацију коју сам урадила до краја, 30 понављања. Дале смо му и двапут вештачко дисање. Човек је дошао до даха, па смо га опет окренуле на страну.
Александра: У међувремену је нека госпођа звала Хитну помоћ, дошли су и преузели човека. Ми смо га оставиле у свесном стању.
Како су људи реаговали?
Александра: Било је много коментара, много грађана је било ту, чак и доста наших колега из Центра. Свакаквих коментара је било.
Тамара: Нажалост, било је и негативних. Викали су да га не окрећемо тако, како не знамо шта радимо и слично. Једна жена је после, испод објаве МУП-а на Инстаграму, коментарисала како је била присутна када смо му пружиле помоћ и написала „свака част”. И ту је било ружних коментара, али ни мене ни Александру то не дотиче, јер знамо да смо урадиле праву ствар у том тренутку, нисмо размишљале о томе ко нам шта прича, да ли нас гледа, битно нам је било да спасимо човека.
Али, оно што сте такође научиле, јесте да умете да реагујете у стресном тренутку на прави начин. Не могу а да се не дотакнем тога да раније није било толико девојака на оваквим обукама и уопште у средњој полицијској школи, а сада имам утисак да вас је малтене подједнако. Колико је изазовно носити се са предрасудама околине, како грађана, тако и колега – жена у униформи?
Тамара: Могу да кажем и у своје и у Александрино име да смо можда чак и од половине мушкараца овде спретније, спремније и умемо боље и да одреагујемо, а можда смо чак и физички јаче.
И одважније сте... Колико вам то помаже да се изборите за „своје место“ у класи, школи и послу, а да, с друге стране, и свету покажете да нисте ништа мање способне нити мање вредне?
Тамара: Ја сам у свом воду заменик командира и мушкарци су то прихватили јер су видели мој став, моје понашање, колико сам озбиљно схватила ово, јер је то један корак ближе мом будућем живот. Мислим да су прихватили да може женско да изнесе сав терет.
Како сте се осећале знајући да сте некоме спасиле живот?
Тамара: Искрено, када је човека преузела Хитна помоћ, окренула сам се ка Александри и почела сам да плачем. Било ми је јако чудно. У том тренутку нисам била свесна да сам некога оживела. Нас две нисмо хтеле да причамо о томе у Центру, али је са нама тада било много наших колега, и кад смо се увече вратиле из града, тада је другарица из наше собе одлучила да каже командиру шта се десило, а он је пренео осталим командирима и начелницима, и сутрадан је све почело... И ето нас где смо сада.
Александра: Мени је драго што смо спасиле човека. У том тренутку смо биле прибране, свесне шта радимо, а након тога смо мало размислиле, није било баш свеједно, стигну емоције касније.
Колико је цела та ситуација успела да вам на неки начин представи посао којим ћете се даље бавити? Као и да, бити полицајац нису само униформа, пендрек и пиштољ, него и ово што сте вас две учиниле?
Александра: Пружање помоћи грађанима. Ми нисмо ни почеле да радимо, а ето шта се десило. Значи нам много.
Је л' сад стрепите да изађете на улицу?
Тамара: Нисмо излазиле ниједан викенд од тада. Имале смо теренску обуку и праксу, тако да смо мало скренуле и мисли са тога. Конкретно, за посао, да, ситуација је била изненадна, што нам значи, јер ми не знамо шта нас чека у овом послу, сваки дан је другачији, што је један од разлога што смо нас две и овде.
Какав је осећај носити униформу?
Тамара: Јако леп. Ја јесам спортски тип, али кад обучем униформу осећам се баш лепо, снажно, да могу доста тога да изнесем, што у цивилу нисам свесна да ли бих могла.
Александра: Осећамо се сигурније.
Леа Радловачки
