Циљ окупљања била је едукација лекара, како би они могли даље да информишу своје колеге и грађане на ту тему. Према речима директора Клиничког центра Војводине проф. др Петра Сланкаменца потребно је омогућити да сваки грађанин добије основна знања о можданој смрти и то једноставним, конкретним и јасним објашњењима.
"Хоћемо пре свега да едукујемо лекаре да мождана смрт има своје законитости и протоколе, да она заправо значи да је човек мртав, те да срце, плућа и сви други органи сем мозга у том стању могу да раде", објаснио је за “Дневник” Сланкаменац, додајући да у јавности постоје дилеме о можданој смрти, те да је тај термин често неусклађен са термином клиничке смрти, која настаје с престанком дисања и рада срца. – Медији и интернет пуни су текстова о лекарским грешкама, а на друштвеним мрежама се потцењују научни домети и медицинска знања. Много се напора улаже како би се разјаснило стање мождане смрти, које отвара могућност добијања органа за лечење болесника.
Он је нагласио да проблем лежи у интеракцији с јавношћу и у томе како објаснити родбини преминулог да је стање мождане смрти неповратно. Управо на ту тему говорила је и координаторка за утврђивање и потврђивање мождане смрти и разговор са родбином у контексту кадаверичне трансплатације органа проф. Мирослава Живковић.
"Разговор с родбином управо преминуле особе, односно потенцијалог даваоца органа су веома тешки, вишесатни, емотивни и стресни па захтевају орзбиљну концентрацију и индивидуалан приступ свакој породици", објаснила је Живковићева додајући да је Србија у зачељу земаља које имају донаторе односно даваоце органа.
"Због тога се и трудимо да с родбином разговарамо о томе да некоме орган више ништа више не значи, а да некоме пак може спасити живот", каже Живковићева.
О свом искуству и предрасудама које је према лекарима и донирању органа имала на Симпозијуму је говорила и психолог Ана Митровић.
"Мој покојни отац је доживео стање мождане смрти па смо моја породица и ја донели одлуку да донирамо његове органе након разговора с тимом лекара за трансплатацију", казала је наша саговорница, објашњавајући нам да они тада нису били упознати са стањем мождане смрти те су имали бројне предрасуде, због чега се она и укључила у промоцију донирања органа. Она додаје да је мислила да их лекари лажу и да отац није мртав, већ у стању коме из које ће се некада пробудити.
"Имала сам лична убеђења, страхове и неповерења да је то коначно стање. То је неки психолошки тренутак одбијања и негирања, где ви не желите да прихватите истину коју вам лекари говоре, а при томе нисте информисани", каже Ана Митровић.
Она је објаснила да доношење тако важне одлуке по родбину може бити веома конфузно јер су људи у том тренутку у шоку, а њихови мисаони процеси закочени. Ипак, она је напоменула да сви треба да се информишемо по том питању, јер се свако од нас може наћи у таквој ситуацији.
Предавачи су јуче, осим о начину утврђивања и потврђивања мождане смрти, говорили о тој теми и са филозофско-социолошког, хирушког и религијског аспекта. Тако су, осим медицинара, говорили и Његово Преосвештенство Епископ сремски господин Василије и проф. др Валентина Соколовска са Филозофског факултета у Новом Саду.
Јучерашњи Симпозијум је, према речима организатора, први који је окупио велики број стручњака с мултидисциплинарним приступом, а сличних ће у будућности бити више. Скуп је организовала Академија медицинских наука Српског лекарског друштва у сарадњи са Неуролошком секцијом Друштва лекара Вајводине и Српског лекарског друштва и Клиником за неурологију Клиничког центра Војводине.
В. Бијелић
