Нажалост, само 30 посто њих има подударног даваоца у оквиру своје породице. За остале, друга опција су несродни даваоци, уписани у Регистар давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије.
Међутим, наш Регистар давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије броји свега око 10.000 давалаца и потребно је да тај број буде много већи, јер неким пацијентима је то једина шанса за живот.
Др Глорија Благојевић из Институт за трансфузију крви Србије каже како Регистар представља базу података о пријављеним даваоцима који су спремни некоме да помогну. Када је болеснику неопходна трансплантација, у Регистру се тражи давалац који је са њим подударан.
- Многи се питају зашто је важно да наш Регистар буде бројнији, ако имамо и светски. Више је одговора на то. Прво, хумани леукоцитарни антигени на основу којих се одређује подударност између болесника и даваоца, сличнији су између људи из истих етничких група. Даље, показано је да је успешност саме трансплантације боља уколико су и давалац и болесник са истог подручја. Такође, време потребно за тражење одговарајућег даваоца је много краће. А можда и најважније је то што сви наши болесници добијају подједнаку шансу да преживе, да се лече у својој земљи и буду близу својих породица. Да могу да комуницирају, да деле бриге и страхове са медицинским особљем на матерњем језику и да буду подршка једни другима, а не да иду у иностранство- рекла је др Благојевић.
Особе које имају између 18 и 45 година, не болују од тешких обољења срца, плућа и бубрега, малигних и аутоимуних обољења могу постати део Регистра. Ко се једном пријави, његови подаци остају у Регистру док не напуни 60 година. Пријављивање је веома једноставно: довољно је да особа нагласи да жели да постане добровољни давалац костне сржи, попуни упитник који се састоји од пријавног листа и медицинског упитника и да потом да узорак крви, као за крвну слику, из којег се ради ХЛА типизација.
Пријављивање је у Институту за трансфузију крви Србије, као и у заводима за трансфузију у Новом Саду, Нишу, Карагујевцу, у службама за трансфузију крви у Суботици и Ужицу, као и на теренима где год су екипе за добровољно давање крви.
- Давање матичних ћелија је у потпуности безбедно за даваоца. Током процедуре не постоји ризик од инфекција која се преносе крвљу. Најболнији тренутак током процеса узимања матичних ћелија хематопоезе је убацивање браунила у обе руке. Помоћу њих се узима крв, која улази у машину како би се обрадила. Ми током тог процеса, одвајамо само ћелије које су важне за трансплантацију, док се све остале ћелије из крви враћају преко друге вене даваоцу. Цео процес временски може да траје од два до шест сати, али то зависи и од телесне масе пацијента и броја ћелија које треба да се прикупе. Након процедуре давалац остаје пар сати у болници, како би се пропратило његово здравствене стање – објаснила је професорка др Драгана Вујић из Института за здравствену заштиту мајке и детета “Др Вукан Чупић”.
Безболан процес донирања
Многи мисле да је донирање матичних ћелија болно и инвазивно. Као неко ко је прошао цео процес и ко је у Регистру од 2008. године, Вања Тадић каже да је процес потпуно безбедан, безболан, минимално инвазиван и није временски захтеван.
- Дан или два се јавља умерена физичка непријатност у виду пробадања у мишићима које проузрокује примање гранулоцитног фактора раста. То је знак да ваше тело ствара спасоносне ћелије. Сам процес прикупљања, такозвана афереза, изгледа слично као давање крви, с тим што ћете имати игле у обе руке и трајаће дуже. Процес није болан нити страшан и воде га врхунски стручњаци, којима је ваша безбедност на првом месту и који ће урадити све да осигурају ваш комфор и пруже максималну подршку. Одмах након процеса, враћате се кући, а за собом остављате кесицу матичних ћелија, које за некога значе разлику између живота и смрти - истакла је Вања Тадић.
Акутна леукемија је била разлог зашто је Добривоју Степановићу (48) трансплантација матичним ћелијама била једини лек 2016. године. У Србији за њега није било подударног несродног даваоца, па је спас стигао из немачког регистра.
- Прво сам се суочио са страхом. Питао сам се да ли је трансплантација једино решење, како се налази давалац, каква је процедура, колико је болно, а колико успешно. Након тога, уследило је прихватање да је то ипак најбоље решење. Велико олакшање је представљала чињеница да би се све радило у Србији, на ВМА, код доктора који су ми уливали велико поверење. Када сам после неколико месеци чуо да је нађен давалац, нисам веровао да је то тачно и тражио сам потврде да то није сан. Невероватно ми је било да негде далеко постоји неко са "истим параметрима" као и ја, да је тај неко племенит и спреман да учини тако нешто за добробит потпуно непознатог човека. Данас је моја ћерка у бази Регистра, као и сестрић. Ускоро ће бити и мој син, чим постане пунолетан. Они знају да то није тешко, а знатно повећава шансе да се некоме, ко је у ситуацији у каквој сам био ја, спасе живот – испричао је Добривоје и додао да је након успешног опоравка и упознао Софију из Немачке која му је донирала матичне ћелије.
Љ. П.
