Ови списи у преводу Јовице Аћина вратили су ме ишчитавању вештог и сажетог књижевног меланхолика чије су реченице чињенично стамене без обзира на временску патину. И по сценичном усуду реченице у очитавању живота Бењамин је осликано близак Брехту и Ибзену, његов животопис армиран је детаљима чврсте књижевне грађе. Завирио је ваљда у сваки кутак Кафкине књижевне сцене, јер и сам Кафка је сматрао да је живот позорница, свет представа како је циљно говорио Шопенхауер. Боравити читањем у пишчевим идејама значи умеће сналажења у улици сопствених мисли. Овај својеглаво јасан усамљеник књиге сипао је из рукава идеје, разговорно, пред својим савременицима. Рукописно није пристајао на зазидан живот. И његово самоубиство 1940. године јесте револт, тим гестом као „последњи Европљанин“, како је записала Ана Харент, није пристао да буде талац Аушвиц армаде. Фланер и боем, онај који скита да види оно што ће уписати, пустолов попут Роберта Луиса Стивенсона. Све ново за Бењамина је давно присутна стварност са којом се ваља суочити, ма колико то суочавање било сурово и болно.
Пишући о градовима као о фацама глумаца међу сивоцрвеним и окерсивим кулисама оставио нам је станишта која сведоче географију наших живота данас и овде ма колико да ти је пред очима Напуљ сеновит са реперним тачкама тржница, фонтана и црквених портала скривених међу грађевинама. „Напуљ, то вам је мноштво живих позорја“ где се и опушци цигарета продају острашћеним пушачима. У том варијетеу ручава се и спава на улици. Ако је сладострашће једног Дон Жуана у Венецији, завист и надменост у Риму, онда је лењост и опуштеност у Напуљу изукрштана гостионицама. Напуљ је нетренка. Из Москве боље ће Бењамин видети Берлин. Зимска Москва је тихи град. Док је Берлин господски опуштен и раскалашан у Москви је све „отесано и направљено простије и солидније него у Немачкој; у тим творевинама сељачко је јасно видљиво.“ У светлуцавим прозорима зимских кућа су кавези сачињени од папира са слично скројеним папирним птицама. Сведочи Бењамин како у Русији пролетеријат запоседа грађанску културу и како бољшевизам укида приватни живот. Тако Бењамин описује Москву 1927. године маркирајући „ћутљивост и неповерење“ уз јасну далекосежну опаску: „Ако европска корелација моћи и новца буде продрла и у Русију..., комунизам ће у Русији свакако бити изгубљен.“ Толико о политички плакатираним трамвајима у Москви која се пуни предузећима и позорштима са иконографијом Лењина.
И Вајмар је позоришна кулиса. На сцени су „басови подупирача“ који очас залазе у „виолине шаторских крила изнад тезги уз флауте од цвећа и цимбала од воћа.“ Вајмар је животни троугао Шилера, Гетеа и Вагнера, белина зашарана плавилом рукописа који сведоче о усамљености стваралаштва. У Гетеовој радној соби „намештај је више него скроман.“ Учини ти се док очима шараш по описаним опажајима Валтера Бењамина да си у ћелији радне собе осенчене ноћним сатима тишине, тишине која чуварно Гетеово дело штити од утвара мртвих. И док је сценски Вајмар некако синфоничан тако је Марсеј живахно жут у задаху уља „урина и штампарске боје“ у назубљеним новинским киосцима и тезгама са остригама, а лучки докови личе на магацине ислужених улица.
Десет месеци на обали Северног мора све припада мраку где си изложен таласима „који су вечни папут ватре у паклу.“ Типичан Бењминов књижевни гваш штим.
Као у разним сећањима на детињство Милоша Црњанског тако се и код Валтера Бењамина истичу тетке. „Берлинско детињство“ је нешто најлепше што сам икада прочитао о раним слатким јадима дечјих очију које урастају у живот, а чини ми се да опстајем у „Једносмерној улици“ из које ми нема повратка. И када описује тајне лавиринте „благо скровитих успомена“ шпацирајући сећањем по „улицама које су се звале по пруским генералима“ сећа се оних који су „давно за собом оставили своје сенке.“ У балконској соби детињства намештај је дању изгледао благотворно а „ноћу је постајао позорница кошмара.“ У Бењаминовом писању пресијава се зелено и златно, плаво и наранyасто, црвено и сребрно, он пишући утапа светлост у фасаде које гледа, описује опасну ћутњу тишине, његови описи крцати су сликама и алегоријама које владају „мишљењем као каријатиде.“
Париз „оживљава дух сродан књигама.“ Сам по себи „Париз је огромна библиотечка читаоница кроз коју тече Сена“, ултраљубичасте и ултрацрвене чињнице Париза не заобилазе томови светске историје. Ту су огледала Золиног натурализма са Балзаковим сировим реализмом, огледала која се нижу „у бесконачно сећању на сећање“ Марсела Пруста. У Паризу се догодило „устоличење робе и блиставило забаве“ и баш ту, на обалама Сене „кућа искрсава као скулптурални израз личности.“ Ако је код Бодлера побуна била ћорсокак код Бењамина је била и остала излаз. Зар није цео Париз предмет Бодлерове поезије? Ослањајући се на Бодлера као врсни франкофил, о феномену новог ће записати: „Ново представља апсолут који је неприступачан ма каквом тумачењу или поређењу. Оно постаје ултимативна тврђава уметности... а лице саме модерности нас погађа бесмртним погледом.“
И реч или две о упозорењима Валтера Бењамина а зарад оних од књишког бдења: „Говор осваја мисао, али писање овладава њоме.“ По њему јесте битно да „критичар мора говорити језиком уметника“ уз важну опаску да је критичко мишљење ствар морала. Ваља успутно предочити отворену истину подвучену Бењаминовом руком: „Онај ко чита у сваком часу је спреман да постане онај који пише.“ У тим свим променама и заменама и сам схваташ Бењминову загледаност у време писца: „Ништа не остаје и ништа не нестаје.“
Још увек изнова ишчитавам „Једносмерну улицу“ и „Берлинско детињство“ овога писца уз пуну важност његовог пост скриптума: „На своју бележницу пази строго као што то државни чиновници чине са регистром странаца.“
Милутин Ж. Павлов
