ИНТЕРВЈУ Селимир Радуловић, песник, есејиста, управник Библиотеке Матице Српске

За поетску збирку „Дванаест“ (Завод за уџбенике, 2018), која „симболично, кроз песму, указује на посланике изабране од самога Господа Исуса Христа“, Селимиру Радуловићу ће бити уручена Награда „Лаза Костић”, која се додељује за најбољу књигу објављену између два издања Међународног сајма књига у Новом Саду.
e
Фото: Youtube Printscreen

Стога смо разговор са новосадским песником, есејистом и антологичарем, управником Библиотеке Матице српске, и започели питањем може ли се на темељу тог књижевног признања, баш као и пређашњих које је добио, као што су Змајева награда или Књига године ДКВ, за „Дах мале молитве“, односно „Сенку осмог еона“, закључити да се глас његове исихастичке лире, „подешене да пева о Оцу“, како то вели др Зоран Ђерић, не само све гласније чује, него и да је све више оних који га разумевају и прихватају?

– Ви ме, одмах, терате ка оном семену греха које је у нама давно засејано; да се залелујам као сламка коју носи вихор свакодневнице и сместим у прокрустову постељу савременог човека с узнемирујућим искушењима празнине – одговара Селимир Радуловић. – Грех је страно тело у човековој души, а душа грешна, заправо, душа болесна. Могуће је да светло из очеве колибе, смештено у Сенци осмог еона и Даху мале молитве, као зрачак јединственог општег светла, помаже да препознамо ону жижну тачку у којој се дело јеванђелизације улива у дело цивилизације.

То дело се, наставља песник, „као песма, не уколотечује у токове савременог занатлијског писма, које удовољава основним захтевима свете писмености, али не испуњава услове препознатљиве у онтолошком континуитету певања – од Хомера, преко најлепше и највеће Књиге, до романтичара и последњег великог певача Рајнера Марије Рилкеа”.

– Као и све што дише, и моја песма, на духовним крилима вере, слави Господа. Стога сам, певајући о Оцу, у више наврата, предочавао да су ми довољне и затурене мрве са стола изобиља Старозаветне и Новозаветне духовне гозбе. Ако су те мрве у вези с прахом на лествама које воде ка Њему, и омогућују да, макар на трен, пригрлимо љубав и у радост се обучемо, то је за мене више него довољно. Можда је то разлог што се тај глас, који нас усмерава ка Очевини вечној, све гласније чује и што је све више оних који га разумевају и прихватају. Моје је да, у пуноћи времена, у испуњењу свега, где се срећу дух с духом и душа с душом, док непропадива и свечиста суза капље с очинског лица, разносим лепоту и славу гласа Његовог, а не да се узносим као горди писац. Када је Отац уз мене, вели блажени Авакум Лавриот, и радост је у мени.

 „Страх ме је, дете мило, све од часа када примих монашку ризу, када се из света, царског, сместих у песак пустињски, у колибу Очеву“... Професор др Јован Делић тврди да је, за Селимира Радуловића „страх, уз љубав – физичку и метафизичку - основно људско осећање“?

– Захваљујем на питању и на подсећању – и ја сам био практичар отмене науке страха и дрхтања, доктрине философа који је обликовао песнике 20. века. И један од оних који је отишао у свет да би научио да се плаши, да не би пропао – било зато што не уме да се плаши, било зато што би се могао изгубити у стрепњи. Шопенхауер, Ниче, Кјеркегор, као обавезна литература из тог периода, омеђивали су истинско поље страха, уверавајући ме да ужас станује врата до врата са мном; уосталом, зар не стоји у јеванђељима да ће, у последње дане, царевати страх. Како сам стасавао затварао сам, обазриво, врата простора егзистенцијалног страха, наслућујући простор јединственог духовног озарења, у којем, свакога часа и свакога трена, грешимо Господу.

Реч је о страху Божјем. Премудри Соломон вели да је страх Божји почетак мудрости и да је, као такав, прва препрека греху, да спречава грех да продре у нашу душу. У Псалмима стоји да је блажен човек који се боји Господа, јер је, уистину, мудар човек. Свети Григорије из Нисе, брат Василија Великог, бележи да је познавао добар број људи који су се трудили да науче спољашњу науку, и да су успевали у томе, али да им је недостајала истинска мудрост, која је, заправо, страх Божји, па су, тако, удаљивши се од Господа, заглавили у мочвари. А старац Јосиф Исихаста, из реда оних који више мољаху него дисаху, вели да је троструко блажен човек који се боји Господа. Свако добро дело започиње у страху Божјем, а окончава у љубави Божјој!

 „Силазак у архајско јесте повратак себи и јесте сусрет с модерношћу“, вели академик Миро Вуксановић, а Миодраг Матицки наводи да библијски реторички тон производи у Вашим стиховима „патину која узвисује значења речи“. Какав је, заправо, однос Селимира Радуловића према „искуству домашености језика“?

– Моја је песма, да кажем, најпре, у стриктно поетичком смислу, укрштај дарова јединствене архетипске структуре, која се простире од Дантеове архитектонике до Раблеове дезинтеграције, с даровима античког лирског певања (и грчког и римског), с даровима класичних и романтичарских песника и, коначно, с даровима вечне браће немачке (Хелдерлин, Тракл, Рилке). У том укрштају препознатљив је и мој однос спрам искуства домошености језика, као основног градитељског кључа моје поетске архитектонике. Једном пригодом сам именовао занимљиви наративни рукавац из источњачке басне, којега је проширио Лав Николајевић Толстој, у запису У трагању са Богом.

Путника-намерника, наиме, пресреће крволочна звер, па он, спасавајући се, скаче у пресахли бунар, уочавајући, готово у лету, на дну бунара, аждају разјапљених чељусти. Он је, у магновењу, спас потражио у гранама дивљег жбуна, које су расле по ободима бунара, држећи се за њих. Али, убрзо су те гране почеле подривати два миша, бели и црни, па је путник, видећи да му нема спаса, почео лизати капљице меда с грана дивљег жбуна – и тај спој га је држао изнад разјапљених чељусти крволочне звери. Те медоносне капљице песник препознаје у вековечитим даровима матерњег (српског) језика. Језик је, вели философ, кућа бивствовања, па, сагласно томе, бивствовање свега што јесте станује у речи. Искуство домашености језика је, дакле, бивствујуће искуство, не само у лирском певу језика, него и у свакодневном животу. Стародревна мудрост каже да је језик без ногу, али да прелази на хиљаде миља, да нема костију, али да кости ломи. Извесно је, дакле – што је у језику живо, живи с језиком, не умире, упркос празним надањима колоне мртвозорника.

 Својевремено сте сами поставили питање „да ли певање из најлепше Књиге и из душе најлепшег Певача носи са собом извесну меру ризика“..? У којој мери, ако се одговор, у међувремену, променио?

– Та мера ризика је и данас присутна, само је ваља истумачити на истински начин. И поставити питање – да ли су се с њом суочавали, на исти начин, Данте, Милтон или Елиот, песници обликоватељи мита? И да ли је тај мит радио у корист или на штету њиховог дела? Песништво и митологија покривају исти вербални простор, односно, песништво је изнова изграђена митологија; у том смислу, подсећам, још једаред, на неопростиви грех савременог српског (и европског) песништва – удаљујући се од мита оно се удаљило од истинске песме и њене првородне крилате супстанце.

Али, ваше питање, неизоставно, упућује да живимо у времену губљења опште културне основе, па се стога и догађа да се ширење контекста према јединственој архетипској структури (или класичној митологији) сматра сумњивим, а удевање у контекст Хорхе Луиса Борхеса и Умберта Ека, рецимо, обавезујућим и обогаћујућим! Као да смо заборавили да је све, на овом свету, у некаквој вези, да је свака песма, на одређен начин, и синхронијски и дијахронијски, повезана с другим песмама. Кад се пије са чистог Божанског извора, упитајмо, напослетку, ко је тај који одређује шта је наша идеална мера – један, два или више гутљаја!?

Отисак песникове душе

 Књига коју сте приредили о Новици Тадићу, једној од најизазовнијих и најсамосвеснијих песничких фигура у савременом српском песништву, ускоро ће се појавити, као јубиларна, стота, у капиталној едицији Издавачког центра Матице српске „Десет векова српске књижевности“. Колико је песнику тешко – или лако - да промишља о другом песнику?

Отисак песникове душе

– О песницима су најизворнија сведочанства оставили песници. Сетите се на који је начин Миодраг Павловић тумачио песничко дело Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Момчила Настасијевића и Васка Попе, у књизи Осам песника, или, пак, Јосиф Бродски песничко дело Ане Ахматове, Осипа Мандељштама, Марине Цветајеве и Јосипа Бабеља (великих руских песника) или песничко дело Константина Кавафија и Еуђенија Монталеа (великих европских песника), у књизи Удовољити сенци. Реч је о примерима веродостојног аналитичког обасјања света песме. Песнику, дакле, није тешко да промишља о другом песнику. Радећи на изабраним песмама Новице Тадића, које ће се појавити (као стота књига) у знаменитој едицији Десет векова српске књижевности, покушао сам да се суочим са свим тајнама тихујућег процеса у којем је покајани разбојник стасавао у зрелу и освешћену духовну личност.

При томе сам обратио пажњу на његове кључне аутопоетичке сигнале – да не пропустимо да бар неку од његових песничких књига прочитамо као једну једину песму, односно, да је његово дело, заправо, бесконачна поема од мноштво фрагмената и да су његове песме одломци исте исповести. Његово дело за мене није било предмет којега је требало научно-аналитички оверити, са свих страна, већ јединствени отисак душе која није разазнавала трагове магловитих (и непоузданих) земаљских вектора. Лирско расположење, односно, оно што је одиста песничко, отима се научном приказивању. Намера ми је била да властито опажање о Тадићевим савршеним песничким кристализацијама разјасним кроз саопштљиво сазнање и да га, обасјавајући његову тајну и лепоту, до танчина, покушам доказати.

Напослетку, као што сам самеравао све боје и звукове јединственог отиска песникове душе, она ме је, душа, дакле, док сам освајао високе превоје Тадићеве песме, тихо упозоравала, односно, и мене је водио глас из дубине душе. Уверења сам, сагласно томе, да ће, након ишчитавања избора којега сам сачинио, бити још јасније зашто је он, у савременом српском песништву, запосео врх већи и видљивији неголи за живота, а мањи, дакако, од оног који ће му, колико сутра, заслужено припасти.

Златна медаља за заслуге

Селимир Радуловић (Цетиње, 1953) објавио је до сада девет песничких књига, пет књига изабраних песама и четири књиге изабраних и нових песама. У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела (И–В), о његовом песничком делу објављене су две књиге – „Лако језгро песништва” Слободана Жуњића и „За светлом из очеве колибе” Саше Радојчића, те објављена два зборника радова. Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова „Повој и чланци” (1987) и књиге огледа „Светло из очеве колибе”(2015). Издавачка кућа „Чигоја” објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем „Очево лице књиге” (2017). За свој књижевни рад добио је низ признања, од Новембарске повеље Новог Сада, Искре културе, Вукове награде, Кочићевог пера, до Награде за животно дело Завода за културу Војводине...

Недавно је, на Сретење, Селимира Радуловића председник Србије одликовао Златном медаљом за заслуге.

– Држава је држава, вели Александар Солжењицин, и кад даје и кад узима – одговорио нам је Селимир Радуловић на питање о емоцијама с којима је примио ово високо државно признање. – Држава настаје по природи, важнија је од сваког појединца; она је својеврсни хијероглиф разума који се кристализује у стварности, одбрана од релативизма и нихилизма савременог света. Ако се има у виду да је државотворно расположење душе део моје природе, онда су вам белодана осећања поводом уручења угледног сретењског одликовања.

М. Стајић

Nikola
04.03.2019 • 11:49
Lepši i koncizniji tekst skoro nisam čitao. Topao, uredan i analitičan.
Čestitke Gospodinu Raduloviću.
Natalija Ludoški
05.03.2019 • 08:38
Rekla sam da će Selimir R. dobiti ovu nagradu. On je na čelu Novosadskog sajma knjiga i Dana Laze Kostića. Klasičan sukob interesa!
Lada
25.03.2019 • 10:35
Koliko opštih mesta.Prevaziđena poezija.Kao da se u našoj kulturi nije dogodio Vasko Popa.
Boro
25.12.2019 • 13:24
Divan čovjek i pjesnik. Svaka čast!
EUR/RSD 117.5808
Најновије вести