А то су, ове 2019. године, били један Рус (Виктор Јерофејев), једна Пољакиња (Наталија Фједорчук), један Македонац (Горан Трајкоски) и троје приповедача пониклих са војвођанске равнице: Драгиња Рамадански (Сента), Милутин Ж. Павлов (Кикинда) и Роланд Орчик (Стари Бечеј). (Наравно, не треба заборавити да је успешан увод у манифестацију било и гостовање писца из Загреба, Боривоја Радаковића, који је у шармантном поноћном читању новосадској публици представио свој новоизашли роман „Хоћемо ли сутра у кино“?)
За Виктора Јерофејева, који је ове године био главна звезда, који је и понео угледну српску књижевну награду са добрим бекграундом, Награду Милован Видаковић - досадашњи лауреати Алберто Мангел, Клаудио Магрис, Давид Гросман, Слободан Тишма, Давид Албахари, Милисав Савић, Јевгениј Водолазкин, Гиљермо Мартинез, Петер Хандке и Миљенко Јерговић – непорециво је да има харизму нужну да се овакво одличје оправда; с једне стране припада писцима довољно старим да поседује ореол забрањиваног, али и писцима довољно младим да буде постмодерниста, али и колумниста водећих светских литерарних и иних магазина. Уосталом, није сигурно случајно заслужио преводе чак десет својих књига на српски језик.
Списатељица из Сенте, Драгиња Рамадански, о којој је минуциозно критичко ишчитавање понудила Владислава Гордић Петковић, заговарала је истрајно теорију о оправданости става да је нужно све стављати под лупу писања и читања, а њена носталгична проза, која наступа као лирска и дескриптивна, заправо је дубоко носталгична и њен свет књига, читања и превођења заправо је под окупацијом магнетизма којим је ухваћена у миље Сенте, вароши која је универзум идеалног места, вароши која „има све“, и све нуди, у толикој мери да је, за списатељицу, већа од света огромних континената, градова и култура које нас окружују.
Мултимедијални уметник који живи у Мађарској, а родом је из Старог Бечеја, Роланд Орчик, музичар и песник, а однедавно и прозаиста, својеврсни је представник „паноноског магијског реализма“, а његове прозне странице дубоко су обојене реалним догађајима унеколико помереним из стварности, довољно да поприме унутрашњу боју универзалне меланхолије чије значење јесте остављено на душу сваког читаоца понаособ, поготово што се тиче рата који „и јесте и није“. Горан Трајковски је у свом роману „Неверство“ понудио модерну приповедачку структуру, са темама које муче човека не само савременог света, љубав и егзил, а списатељица из Пољске, Наталија Фједорчук, понудила је визију материнства, у којој тржни центар заузима своје (не)место неминовно у постиндустријском друштву.
Сјајни приповедач, и Кикинђанин и Новосађанин, Милутин Ж. Павлов, у своје рафинирано и суптилно прозно ткање, које представља успешну симбиозу прозног и лирског исказа, понудио је причу „без вишка“, обнављајући специфичан језик војвођанских вароши у својеврсној форми добошарске мини вињете. Не треба сметнути с ума да је „Прозафест“ затворен колико јуче, и то на новосадској Најлон пијаци, где су у специфичној вашарској приповедали наречени Милутин и писац Вуле Журић.
После ове бурне прозне новосадске недеље остало је само већ благо наговештено питање, које засад остаје бе одговора: јесу ли, дакле, представљени писци направили (само) мост између свог дела и читалаца, или се тај мост преточио у сјајну дугу која ће остати као ментални траг у свести задовољних посетилаца?
Ђ. Писарев
