Успенска црква личила је на планину цигле. И личила је на грчку гимназију на фанару. На њој су били торњеви са златним куполама и крстовима. Унутрашњост је била сивкаста. Сијао је олтар и пар упаљених свећа. Скинуо сам капу и поседео. Леп је био поглед са платоа на канал. Ваздух је био електричан. Искрила је киша. Сишао сам до воде кроз парк. Тамо се нешто градило.
У луци младић је хтео да причамо о Исусу Христу.
То је дуг разговор – одговорио сам. - А ово је мој први дан у Хелсинкију.
***
Обишао сам железничку станицу. Њени торњеви су личили на гранате. Изградио ју је Елиел Сааринен. Артур Рембо је написао
И хотел Сплендид би подигнут у хаосу леда и поларне ноћи.
Улаз у станицу су чували камени дивови. Држали су лампе. Личили су на статуе у сарајевској главној улици, пред банком. За време короне камени људи су носили маске. У станици је био ресторан Olivia пун светла. И тајна соба направљена за императора. У Првом светском рату ту се налазила мртвачница. Године 1926. кочнице су отказале и локомотива је пробила зид.
То ми је најдража зграда у граду.
Поред станице се дизало Финско Национално Позориште. Под дрветом је стајао споменик Алексису Кивију. Киви је био леп. Меланхоличан. Он је написао први важан роман на финском 1870. године. Роман се звао Седмеро браће. Писао га је десет година. Прича о Кивију је личила на судбину Владислава Петковића Диса.
Седморица браће били су побуњенци против попа и учитеља. Били су мало будаласти али вредни и храбри. Пили су пиво и рвали се. Ловили су медведе да би их јели. Притом су проливали и медвеђу и своју крв. Ране су мазали машћу, скуваном од ракије, соли, пушчаног праха и сумпора и премазивали их златножутим катраном.
Критичар Август Ахлквист је написао да је роман смешан и да представља мрљу на финској књижевности. За Кивија то је било непреболно. Разболео се од тифоидне грознице. Алкохолизам није помогао. Уследио је делиријум. Примљен је у психијатријску болницу. Умро је у 38. години.
Јан Сибелијус је приметио да не зна ниједан споменик критичару.
Кивијев рођендан, 10. октобра, слави се као дан финске књижевности.
***
Ресторан Kapelli на почетку Еспланаде личио је на стаклену башту. Тамо су свраћали боеми из 1910. Слушао сам мелодију језика. Она је била лелујава, као код Мађарског, са јаким „р”. Јео сам чорбу од лососа. Вијетнамка са дететом дремала је у прозору. Данијела је сугерисала да пробам месо ирваса. Њен муж је Финац. Упознала га је Индији.
***
Већ су китили град за Божић.
- Дуго ће оставити светла – рекла је Данијела. – Зна се да ће зима бити дуга.
Исак Бабељ је описао платинасти бљесак финске зиме. Мислим да је лето овде стидљиво и блиставо.
Гледао сам скулптуре на Еспланади.
Ту су били дечак и риба. Сирена и сиренче. Песник Рунеберг. Две наге девојке, једна окренута према мени, друга обрнуто.
После ме је Милош возио по Хелсинкију. Дан се гасио у четири. Возили смо се кроз арт нуво четврти које је сумрак већ скривао од очију. Вода је била у ваздуху и на земљи. Возили смо се поред острва, вилинских у магли. Сауне су смештене поред воде. Људи су излазили у купаћим гаћама. Скакали су у море. У току дана море је било жуто а сад мрачно. Блистала је лука. Чекао је огромни брод за Шведску.
Владимир Пиштало
