Она је дошла код њега на часове клавира који су, недуго потом, постали нешто више од учења музике. Тако је Зорица Марковић постала госпођа Гавриљук, а Александар је понео епитет – српски зет.
Иако Аустралију сматрају својом домовином, после боравка у Берлину, нову адресу за своју четворочлану породицу (у међувремену су постали родитељи Ане-Емилије и Оливије-Софије) су нашли у мирној Холандији. На наше питање како и где проналази равнотежу у свом животу, пијаниста светског гласа и једна од највећих звезда предстојећих Новосадских музичких свечаности Александар Гавриљук (35), кроз смех нам одговара:
- Ја, иначе, стално правим неки баланс у животу. Имам двоје деце, чини ми се да смо добили нови, животни и породични баланс пресељењем у Холандију. Живимо, помало, на српски начин. Ту су моји концерти и време за вежбање. Овде смо у новој средини где немамо много родбине и пријатеља у близини. Равнотежа ми је веома важна ствар. Морам стално да је правим између моје улоге пијанисте и оца, односно, супруга. Те три ствари су, заправо, најважније у мом животу. С друге стране, трудим се да тај баланс одржим и у свом послу- немам много различитог програма који одржавам у исто време, трудим се да имам добар распоред, да будем у добром здравственом стању, да будем физички јак и спреман. За све то ми је неопходана моја унутрашња равнотежа и када је имам, тада могу да будем потпуно задовољан!
Занимало нас је када из таквог добро избалансираног стања изађе на сцену, какав је заправо његов извођачки приступ у том тренутку...
– Па, веома ми важно да не будем, на неки посебан начин, себичан и да пустим музику да користи моју душу у том тренутку! То је једна врста изазова да будете у стању да дате свој максимум и делите са сцене све оно сте планирали и желели. Тако се долази до успешног концерта. То је заправо онај тренутак када се сви уједине у тој емоцији коју осећају са сцене и у инспирацији коју добијају кроз музику. У било ком делу света ви, на неки начин, причате истим језиком, свако може да вас разуме и у томе јесте главна снага музике кроз коју све уједињујете. Понекад се осећам да сам попут неког свештеник који проповеда лепоту. За извођача је најважније када пронађе уметничку истину у ономе што изводи. А за то морате да будете слободни изнутра!
Гавриљук каже да на позорници осећа како музика спаја људе и како успева да комуницира са публиком на најдубљем нивоу. Интересовало нас је у том светлу његово мишљење о томе да ли је неопходно да публика буде музички едукована...
– Не мислим да је едукација неопходна. У томе и јесте права лепота музике, јер је једноставна за разумевање. Трећи концерт Рахмањинова, који ћу свирати са оркестром на Новосадским музичким свечаностима, дело је, на пример, које дефинитивно комуницира са сваким! Дира право у срце!
За мене је идеалан дан сваки онај који успем да проведем код куће са децом и супругом а остатак дана уз музику. Идеално је када увече могу да одем на неки концерт, велики сам, рецимо, фан Соколова. Мало је, заиста, потребно у животу да се добро осећате! И, знате, подршка и разумевање породице, партнера, окружења... за посао којим се бавим, веома је битна.
У званичној биографији овог пијанисте можете прочитати да је школовање започео у Украјини, у којој је рођен, а наставио у Аустралији. Иза њега су победе на великим музичким такмичењима: Рубинштајн, Хоровиц, Хамаматсу... само су нека од њих.Ту су и дискографска остварења, бројне турнеје. Иако има само 35 година, уметничка каријера му траје скоро две деценије. Питали смо га стога шта је то што данас чини његове најлепше музичке успомене...
– Свакако је то сарадња с појединим диригентима и колегама музичарима. Имао сам ту привилегију да радим са Владимиром Ашкеназијем, који је не само генијалан пијаниста него и врхунски диригент. Он је права инспирација за сваког сарадника. Снимио сам с њим концерте Прокофјева и заиста много научио од тог изузетног уметника. Било је сасвим невероватно - он је знао сваку ноту у клавирској партитури и много ми је олакшао рад у неким деловим. Да будем искрен, на почетку сам био уплашен од сарадње са својим музичким идолом из детињства, али већ после десетак минута комуникације с маестром заправо је почело уживање кроз рад. Ашкенази је милосрдан и надасве драг човек. А ту је и Нееме Јаарви, с којим сам радио Рахмањинова. Па Бломштад... Са Жанин Јансенс, холандском виолинисткињом, такође сам имао дивну сарадњу.
Александар Гавриљук своју каријеру гради успешно и постепено. Редовно се појављује у значајним музичким центрима, али као највеће признање доживљава своје наступе у Амстердаму. Од како се, први пут, 2010. појавио у престижној концертној серији Мајстори клавира, сваке године одржи концерт у чувеној Концертхебау дворани, солистички или са оркестром.
Као посебан сегмент у свом раду ипак издваја ангажман у две хуманитарен организације. Задовољство му је увек велико када може да свој допринос да у прикупљању новчаних средстава за младе таленте. Његово активно чланство у добротворном фонду под називом Theme and Variations Young Pianist Trust даје могућност младим пијанистима да се усавршавају, да одлазе на такмичења, радионице... Каже да се одлично сећа колико је њему у животу значила стипендија коју је добио.
– Ја сам у Аустралију дошао с 14 година и добио стипендију Федералне владе за студирање на аустралијском државном институту за музику. То су доброчинства која памтите целог живота.
М. Стајић
