Од када је споменик подигнут 2008.године, сваке године 21.јула представници зајечарског театра одају пошту једном од наших најбољих глумаца и највећих комичара.
У изјави за медије Владимир Ђуричић, директор зајечарског театра је рекао да "као што је био чудо за живота јер је померио границе глуме, Зоран Радмиловић је и 36 година после смрти право чудо јер за разлику од многих глумаца који су одличним улогама обележили своју епоху али се нажалост заборавило на њих, Радмиловић је и сада живљи него икад
Зоран Радмиловић је рођен у Зајечару 11.маја 1933.
Завршио је зајечарску гимназију и био је члан драмске секције коју је водио Милан Срдоч.
На Академији за позориште, филм, радио и телевизију дипломирао је 1963. године.
Од 1962. до 1968. године Зоран је био члан Београдског драмског позоришта, а 1968. године је постао стални члан Атељеа 212 и у њему је наступао до смрти.
Добитник је Октобарске награде града Београда и глумачког признања "Добричин прстен".
Своју последњу, 299. представу "Радован III“ одиграо је 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја.
Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота.
Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.
Када је донета одлука да се у Зајечару организује позоришни фестивал који носи његово име исправљена је неправда према још једном Зајечарцу према коме се његов град дуго није односио како треба.
Награду за најбоље глумачко остварење "Зоран Радмиловић", веома омиљену и цењену међу глумцима, до сада су добили: Милан Гутовић, Лазар Ристовски, Жарко Лаушевић, Аница Добра, Лидија Стевановић, Драган Мићановић, Горан Шушљак, Растко Лупуловић, Бранимир Поповић, Сергије Трифуновић, Анита Манчић, Небој?а Дугалић, Небојша Глоговац, Владимир Шурчубић, Бојан Димитријевић, Миодраг Пејаковић, Ненад Јездић, Ирфан Менсур, Павле Пекић, Игор Ðорђевић, Петар Краљ ,Бранимир Брстина, Светлана Бојковић, Борко Перић, Раде Шербеџија, Борис Исаковић и др.
Такође, улица у којој се налази Радмиловићева родна кућа добила је његово име, као и зајечарско позориште, а пре 13 година у близини позоришта, код градске библиотеке, подигнут му је доличан споменик.
