У тој представи, која говори о руској племићкој породици и догађајима на њиховом имању, кроз „судар” два времена, Јерковић игра Лопахина, а како је у интервјуу за Дневников ТВ магазин истакао, реч је о изузетно захтевном карактеру, те додао да му је највећа жеља одувек била да игра у Чеховљевом комаду.
– Кад си млад глумац увек постоји неки фаворити или улоге које би да играш, а ја нисам имао никад жељу за неком улогом, али сам имао за писцима које бих волео да радим. И то је увек био Чехов или Ибзен, а, ето, сад ми се први пут испунила жеља да радим Чехова и задатак није нимало лаган. Улога је јако захтевна, велика и када кажем колегама да играм Лопахина они увек сви кажу да је то најбољи написани Чеховљев лик, па ми само набију тензију и осећај веће одговорност (смех) па размишљам да ли ћу ја то знати и моћи. Али, да, Чехов је нешто неицрпно. Никада не можете да досегнете до крајњих идеја које је он замислио. Е сад, докле ћете досегнути то је питање знања, талента, вештине и упорности да ископате – рекао нам је на почетку разговора глумац Бранислав Јерковић.
Чеховљеви комади нису свакидашњи за позориште. Колико вам је то било изазовно у глумачком смислу?
– Јесте. Кад прочитате, ево, конкретно „Вишњик” који ми сад радимо, видите да је то прича о људима у некој руској забити, који се размењују, улазе и излазе са сцене. Неко би помислио на први поглед да је то размена реченица на сцени, али суштински то је богатство односа и стања. То је драма о неизговореном. Тако сам ја овај комад доживео, јер се од вулкана у људима види само делић, а све изнутра мораш да доживиш. Зато сам и рекао да је велико питање колико ми сад то освајамо, колико то заиста суштински осетимо.
Представе су поново на репертоарима позоришта. Какав је осећај сада вратити се у пуном сјају у позориште након једног прилично неизвесног периода?
– Генерално ми је јако драго да уопште радимо и да постојимо. Битно је да не заборавимо све оно што нам се десило у последњих годину и по дана јер људи су најбољи у заборављању и добрих и лоших ствари. Морамо да схватимо колико је драгоцено да имамо слободу да радимо то што волимо, да се дружимо и да се грлимо. Позориште је место сусретања, размена идеја, љубави према уметности, позоришту. То је најдрагоценије, а само се надам да ће тако и да остане.
Шта мислите да ли је хиперпродукција дала могућност да се чешће виде и глумци ван Београда?
– Сигурно да јесте. Сигуран сам да ме нико не би звао, да се не лажемо, да није дошло до хиперпродукције, да нису тражили нова лица и људе. И стицајем околности сам се некоме учинио занимљивим, што је ми је јако драго. Питање је колико ће та хиперподукција трајати, али мислим да је то добро јер свакако да ће квантитет изродити известан квалитет. Већ се и десило, испливале су неке серије у задње две три године које ће дуго остати запамћене и које ће се у репризама гледати, као што смо ми гледали нпр. Грлом у јагоде, Врућ ветар и друге, па их и даље гледате.
Серија „Тајне винове лозе” преко ноћи вас је учинила препознатљивим, иако сте дуго у позоришту. Да ли вас је таква реакција публика дочекала неспремног и како сте доживели ту моћ телевизије?
– Чудна је та моћ, а чудни смо и ми људи. Некад ти то прија. И када тога није било имао си неку жељу да као неко ко се бави јавним послом осетиш то да људи те препознају и цене оно што ти радиш, а са друге стране уме да буде заморно. Када радиш нешто три месеца у позоришту у пробама си, ноћима не спаваш и мислиш о томе, потпуно си целим својим бићем посвећен томе и то ће видети један мали број људи и никада те по томе неће памтити (смех), него по некој серији. У мом случају серија „Тајне винове лозе” је за мене била драгоцена, јер као што сте рекли, нисам до сада имао прилике да играм у већим улогама. У том смислу ми је био изазов, јер тако нешто никада нисам у оваквом обиму радио, а са друге стране имао сам и тај неки страх и трему пред људима који иза себе имају толике улоге. То су колеге са којима сам био у кадру, а које сам као клинац гледао у домаћим филмовима и маштао о томе како бих и ја волео да глумим као они, а, ето, и онда се деси да ми је исти тај човек партнер у кадру. То је баш било испуњење неких дечачких снова, које временом заборавиш...
Знамо како се завршила серија и прича Јовића којег сте тумачили. Будући да се увелико прича о наставку те серије, да ли можемо да очекујемо да се и Јовић врати у причу о тајнама две породице?
– Не знам (смех). Ми као глумци немамо увид у сценарио и у то у ком правцу ће се развијати прича. То знамо кад зазвони телефон из продукције и када нам кажу да нас имају у плану за толико и толико дана снимања. То је законитост данашње многобројне савремене продукције и телевизије. Јовић је преживео прву сезону, а да ли ће се појавити у другој то је сад већ питање и за мене.
Колико вас је та серија надахнула да истражујете о винима и виноградарству?
– Тај лик којег ја играм чак изговара у серији да нема појма о винима, али да о људима зна све (смех). Ја волим да пијем вина, али нисам био стручњак за сорте и сад кад би ми неко ставио испред четири, пет различитих сорти црног вина и рекао ми да погодим мени би свака била иста (смех). Моје мерило је да скупо вино значи да је сигурно добро (смех). Нисам се нешто студиозно током рада бавио сортама вина, али сам сазнао доста у разговору са људима. Људи су имали потребу, баш зато што су ме и препознали по серији, да ми причају о винима. Тако сам и сазнао неке лепе ствари.
Шта мислите да је утицало на то да ова серија буде тако популарна?
– Мислим да су имена глумаца била добро полазиште за Дејана Караклајића који је био идејни творац серије. Добро је разрађен и сценарио и врло су лепо радили редитељи, а било их је четворо. Имао сам прилику да радим са свима, различити су потпуно, али су сви мајстори свог заната, имају другачији приступ, али су прилично знали како и шта хоће. Мени је то било прилично изазовно, јер нисам имао толико искуства пред камерама. Серија „Тајне винове лозе” је имала добру тему, а изашла је у најбољем периоду за гледаност, у пуном јеку пандемије када су људи били прилично затоврени, а имала је добру маркетиншку потпору. Прича је мелодрамска и има доста кадрова винарија, вина и грожђа, па је све то у моменту када смо били затворени у четири зида било право уживање за праћење.
Владимир Бијелић
