ЈА САМ ЈЕДНА ВЕЛИКА СВАШТАРА Инфлуенсер Веселин Владимир Звекић о животу иза камера

Та­ко је и ње­гов не­дав­но об­ја­вље­ни ви­део-сни­мак, у ко­јем на ху­мо­ри­сти­чан на­чин при­ка­зу­је по­ку­шај кра­ђе ауто­мо­би­ла у Но­вом Са­ду лај­ко­ва­ло пре­ко 89.330 љу­ди. Упр­кос његовoј по­зи­тив­ној енер­ги­ји и скром­ном ка­рак­те­ру, жи­вот га ни­је ма­зио. Део сво­је жи­вот­не при­че сво­је­врем­но је по­де­лио са сво­јом пу­бли­ком, од то­га да је из­гу­био мај­ку ка­да је имао све­га 10 го­ди­на, а убр­зо на­кон то­га и ба­ку, до то­га да је ње­га и се­стру од­га­јао де­да, ко­ји се бо­рио са за­ви­сно­сти од ал­ко­хо­ла. Иако је имао сво­је бор­бе, де­да је, ка­ко је Ве­се­лин го­во­рио, ус­пео да ис­пу­ни сво­ју уло­гу, те ње­га и се­стру из­ве­де на пра­ви пут. У то­ку на­шег раз­го­во­ра, Ве­се­лин го­во­ри да му је упра­во та при­ча по­мо­гла да ја­сни­је ви­ди се­бе и љу­де око се­бе.

- Лак­ше пре­по­зна­јем ша­бло­не раз­ми­шља­ња, лак­ше осе­тим енер­ги­ју дру­гих и знам ко­јим на­че­ли­ма се во­дим кроз жи­вот. Те „по­је­ди­но­сти” те мо­гу од­ве­сти у две крај­но­сти, ону где не же­лиш да би­ло ко про­ђе и осе­ти то кроз шта си ти про­ла­зио и ону су­прот­но од то­га - на­по­ми­ње он.

Фото: Душан Манојловић

На сво­јим дру­штве­ним мре­жа­ма об­ја­вљу­је­те за­ни­мљи­ве ске­че­ве и ху­мо­ри­стич­ни ви­део-са­др­жај. У че­му про­на­ла­зи­те ин­спи­ра­ци­ју за њи­хо­во ства­ра­ње и шта је то што вас из­два­ја од дру­гих ин­флу­ен­се­ра ко­ји се на сли­чан на­чин ба­ве та­квим са­др­жа­јем?

- Ин­спи­ра­ци­ју не тра­жим, она на­ђе ме­не. Оно што хо­ћу да ка­жем је­сте да се не оп­те­ре­ћу­јем у ве­зи с тим већ се тру­дим да ужи­вам у тре­нут­ку, а сва­ки тре­ну­так је по­тен­ци­јал­на ин­спи­ра­ци­ја. То је не­што што ме мо­жда из­два­ја.

Че­сто се ба­ви­те и не­ким дру­штве­но-од­го­вор­ним те­ма­ма као што су на­си­ље у дру­штву, зло­ста­вља­ње жи­во­ти­ња, фе­ми­цид и слич­но. Да ли ми­сли­те да ин­флу­ен­се­ри има­ју не­ку до­зу оба­ве­зе да о то­ме го­во­ре?

- Хва­ла на кон­ста­та­ци­ји, дра­го ми је што до­пи­рем до пра­вих љу­ди. Ме­ђу­тим, до­бро пи­та­ње уко­ли­ко же­лиш да иза­зо­веш дра­му, сма­трам да је сва­ко ко је на мре­жа­ма од­раз сво­је уну­тра­шњо­сти. Не во­лим ле­тар­ги­ју и апа­тич­ност па та­ко не мо­гу ни да оста­нем ин­ди­фе­рен­тан ка­да су та­кве те­ме у пи­та­њу, али сва­ко има пра­во на из­бор и да се ба­ви те­ма­ма ко­је су ње­му или њој бит­не.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Veselin Vladimir Zvekic (@veseleen)

Ко је Ве­се­лин иза ка­ме­ре?

- Ве­се­лин иза ка­ме­ре је још увек кли­нац у ду­ши ко­ји би ба­та­лио све ове од­ра­сле оба­ве­зе и по­звао дру­штво из кра­ја да игра­мо жмур­ке и из­ме­ђу две ва­тре.

Да ли вас је, и на ко­ји на­чин, по­пу­лар­ност про­ме­ни­ла?

- Хмм, ми­слим да је то на дру­ги­ма да ка­жу, али лич­но ја сма­трам да но­вац не мо­же да те про­ме­ни већ по­мог­не да бу­деш оно што ствар­но је­си.

Фото: Душан Манојловић

С ве­ћом по­пу­лар­но­сти до­ла­зи и ве­ћи при­ти­сак јав­но­сти. Да ли тај при­ти­сак осе­ти­те и на ко­ји на­чин успе­ва­те да оста­не­те сво­ји, а да при­том ис­пу­ни­те и оче­ки­ва­ња пу­бли­ке?

- Тру­дим се да не ис­пу­ња­вам ту­ђа оче­ки­ва­ња већ да увек на­у­чим не­што но­во и бу­дем бо­ља вер­зи­ја се­бе, ко­ли­ко год да из­ли­за­но зву­чи, али ствар­но је бит­но да по­ка­зу­је­мо же­љу за на­прет­ком и уче­њем јер та­ко ме­ња­мо стан­дард, а он­да и ква­ли­тет жи­во­та.

Осим дру­штве­ним мре­жа­ма, чи­ме се то још ба­ви­те? Шта је то што вас чи­ни срећ­ним и шта вам то оку­пи­ра сло­бод­но вре­ме?

- Ја за се­бе во­лим да ка­жем да сам јед­на ве­ли­ка сва­шта­ра. Не ли­ми­ти­рам се­бе и сво­је же­ље па ми та­ко ни­је стра­но ни да јед­не не­де­ље же­лим да отво­рим ко­ки­ча­ру, а дру­ге да пу­ту­јем по све­ту. Та­ко­ђе ми је бит­но да про­во­дим ква­ли­тет­но вре­ме са дра­гим љу­ди­ма и жи­во­ти­ња­ма. Во­лим да про­во­дим вре­ме и у при­ро­ди, али и да играм игри­це.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Veselin Vladimir Zvekic (@veseleen)

Не устру­ча­ва­те се да сво­јим пра­ти­о­ци­ма од­го­во­ри­те на по­ру­ке ка­да вам тра­же не­ки са­вет. На ко­ји на­чин при­сту­па­те тим љу­ди­ма и због че­га ми­сли­те да се они од­лу­чу­ју да упра­во ва­ма по­ша­љу по­ру­ку те вр­сте?

- Увек се тру­дим да од­го­во­рим на по­ру­ке, ме­ђу­тим не­кад је то фи­зич­ки не­мо­гу­ће због бро­ја по­ру­ка, али тру­дим се да ис­пра­тим све и од­го­во­рим на шта стиг­нем. Ко­ли­ко год па­ра­док­сал­но зву­ча­ло, по­сто­ји „си­гу­ран про­стор” и по­ве­ре­ње из­ме­ђу пу­бли­ке и ме­не, а не­кад ће ти стра­нац би­ти ве­ћа по­др­шка од би­ло ко­га и ми­слим да они то осе­ћа­ју и да је ре­ци­проч­но уз­вра­ће­но.

Ка­ко је из­гле­дао ваш жи­вот пре дру­штве­них мре­жа? Шта су вам оне до­не­ле, а шта од­не­ле?

- Мој жи­вот пре мре­жа је био фи­зич­ки на­пор­ни­ји јер сам се ба­вио ра­зним по­сло­ви­ма, од уго­сти­тељ­ства па до ра­тар­ства, от­при­ли­ке. Мре­же су ми до­не­ле див­на по­знан­ства и при­ли­ке о ко­ји­ма сам ра­ни­је мо­гао са­мо да са­њам, али и од­ре­ђе­ну ко­ли­чи­ну стре­са и од­го­вор­но­сти.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Veselin Vladimir Zvekic (@veseleen)

Због че­га сте од­лу­чи­ли да са сво­јим пра­ти­о­ци­ма по­де­ли­те не­ке по­је­ди­но­сти ва­ше жи­вот­не при­че?

- Сви смо ми оса­ка­ће­ни на овај или онај на­чин и сва­ко од нас се но­си са тим на се­би свој­ствен на­чин, али јед­но је за­јед­нич­ко, са­о­се­ћај­ност. Ин­тер­нет и мре­же су нам до­не­ле фил­те­ре ко­ји­ма по­ку­ша­ва­мо да кон­стру­и­ше­мо ла­жну ре­ал­ност с ко­јом рет­ко ко мо­же да са­о­се­ћа, а ка­да не­ко при­ме­ти и осе­ти оно с чим истин­ски мо­же да са­о­се­ћа, мо­же и да се осе­ћа ма­ње уса­мље­но и на­дах­не се да на­ста­ви да­ље. То је упра­во и мо­тив ко­јим се во­дим ка­да по­де­лим „пар­че” жи­вот­не при­че са њи­ма.

Ко­ји са­вет би­сте да­ли мла­дим љу­ди­ма ко­ји од­ра­ста­ју у овом ди­ги­тал­ном до­бу? Ко­је су то вред­но­сти ко­је би­сте же­ле­ли да им пре­не­се­те кроз ваш са­др­жај?

- Не жу­ри­те да од­ра­сте­те, не ју­ри­те ла­жни сјај и не упо­ре­ђуј­те се ни са ким. Мре­же по­сма­трај­те као алат­ку с ко­јом мо­же­те про­ме­ни­ти свој жи­вот али и дру­ге жи­во­те.  До­кле год су вам на­ме­ре уте­ме­ље­не на уни­вер­зал­ним вред­но­сти­ма, као што су са­о­се­ћај­ност, до­бро­чин­ство, то­ле­ран­ци­ја и љу­бав, ту он­да не­ма зи­ме.

Ива­на Ја­пун­џа