Углавном, та песма је многима била драга управо због идеје да нам неко нуди ослонац, да нас позива да му све верујемо јер нам обећава да ће увек бити ту, за нас...
Испоставило се неколико деценија касније да је идеја о таквом ослонцу сјајна, али краткотрајна. Ослонац у облику друге особе, сигурног запослења, круга пријатеља или било којег другог круга или институције, може само да нам послужи да нас у неком нама важном тренутку подржи. Може само да нас подсети да у себи имамо снаге за све, баш за све што нам се у животу дешава, иначе нам се не би ни дешавало. Даље, уколико желимо да се развијамо, настављамо сами, наоружани тим осећајем да морамо и да можемо.
Ако се предуго ослањамо на нешто изван себе, ми онда сву своју снагу која нам је дата рођењем трошимо на друге. То је као да уместо у сопствени, сипамо гориво у туђе аутомобиле и чекамо да нас они повуку и погурају, мислећи да је то њихов задатак, па што бисмо се јел'те, трудили и сопствени ауто уопште палили? Увиђам безрој таквих заблуда у које смо вековима миц, по миц увлачени, да нешто не можемо сами, да је у реду другима да се препустимо и да је нормално да неко други одлучује о томе какве одлуке о сопственом животу да доносимо.
И онда следи други, још већи талас енергије која незадрживо „цури“ ка онима које разочарано оптужујемо што нам се измичу, што нас издају, што проневеравају наше поверење. На крају толико исцрпимо сопствене снаге, да батерије које су нам већ на резерви, једва могу да нас врате на сопствене изворе који иако ослабљени, ипак постоје докле год смо живи. Имајући у виду да никада није касно да се ситуација преокрене, чак и када себи дозволимо да другима поклонимо своју енергију, важно је макар и у последњем тренутку да се сетимо да смо рођени са неограниченим потенцијалом и безбројним могућностима да од онога што нам је дато, сами нешто направимо. И тада је неопходно да се сетимо, да дубоко удахнемо, јер то скоро сви можемо, да се саберемо и одлучимо да се сами на себе ослонимо, и да кренемо од онога што имамо. Рецимо за почетак од захвалности на томе што уопште дишемо.
Познато је да осећај захвалности подиже енергију, повећава осећај радости, а тај осећај опет повећава осећај самовредности и то све заједно доводи до малог, али значајног померања перспективе. А када се помери перспектива, то је као да се планина померила. Ако нисмо вежбали од малена, могли бисмо сада да вежбамо осећај поверења у себе као најјачи ослонац у животу. А могла би баш да се појави и обрада песме са почетка, са речима: „Ослони се на себе сад ти“, а даље већ свако може по својој вољи текст да прилагоди.
Нина Мартиновић Армбрустер
