Наиме, у омиљеном женском „спа, спортско-рекреативном и психотерапијском објекту“, стецишту дама свих старосних група и тотал различитих профила и животних навика у часовима доколице, депресије, воли ме/не воли ме статуса, другог дана месечнице и трећег дана дијете - донето је ново правило. Негде између снижења и доласка нове колекције, потрошачи су (поред свих постојећих права, наравно) добили и једну обавезу – да након што неки комад одеће пробају у кабини, исти лепо врате на вешалицу на којој је био. Многи ће, претпостављам, рећи да ту и нема шта да се каже; подразумева се да ће свако „почистити“, односно, склонити неред иза себе. Међутим...
Тек летимична посета ФБ ме је у трен ока разуверила. Јер, тамо се управо на ову (не)тему повела жустра полемика. И док је неколицина мишљења да се овде ради о „тековинама“ кућног васпитања и бејзик пристојности, група оних за које је ова вест нешто као баш непријатно искуство у најави је изненађујуће (бар за мене) велика. Предводница је била извесна млада дама (ако је судити по профилној фотки, не старија од 25) која је, онако савршено сигурна да је на „правој“ страни, отресито одбрусила како она и код куће плаћа жену да јој (кад опере прозоре, скува нешто за пар дана, ориба купатило, усиса и обрише прашину) за дневницу приде лепо окачи ствари на вешалице. И да, имала је коментар и на бутигу – да је роба „јефтина и скрнава“, а кабине „мале и прљаве“, те би (закључује она) било скроз ок да јој плате да повремено сврати до њих у шопинг визиту. Логично, уследиле су реакције: гомила лајкова подршке истомишљеница, као и пар молби да с њима „подели“ контакт своје „спремке“, јер ове њихове „само“ перу, рибају и понекад нешто скувају. Шта да кажем, намеће се закључак да је плаћање некоме да вам врати ствари у шифоњер у данашње време нешто као муст хаве, када је о помоћном особљу реч...
Признајем, читава та модно/васпитна дискусија отворила ми је један сасвим нови угао посматрања ствари. Гледано из те новоткривене перспективе, чини се да је сасвим на месту и оправдано да радње по шопинг центрима изгледају као да их је минут, два раније стрефила нуклеарна катастрофа; да је одећа разбацана на све стране и да се по њој, онако у полупаници и хистерији, гази, да се шутају комади који нам се нађу на путу, да се шминком „овери“ сваки комад који се проба, да се истрга дугмад и поквари рајфешлус на бар три хаљине... Најновијем моделу трендсетерки то, је ли, припада, а менаyери и остала свита по радњама и тржним центрима је сама „крива“ што то није благовремено укапирала. Отуд и сви неспоразуми и проблеми, нема тај хаос по радњама никакве везе с, неки би рекли, размаженим и бахатим, младим (и оним које се тако осећају) дамама које само желе да изгледају лепо и буду срећне...
Наивна и несналажљива каква јесам, не могу притом а да се не запитам ко је заправо та младеж и чиме се баве када им уз комплет гранде бележи свакодневни програм на златним и платинастим картицама „претекне“ средстава/пара и за овај тип угађања себи. Па неће бити да су сви успешни ајтиевци, инфлуенсери, јутјубери, трендсетери... Нема баш ни ту пара за све заинтересоване, који би више од свега волели да „кад порасту“ за фине новце буду лепи, популарни и утицајни. С друге стране, послови из групе „с времена на време“ нема шансе да би могли да обезбеде потребан континуитет жељеног квалитета живота, баш као што ни „редовна“ било државна, било плата код приватника не задовољава ни афинитете, ни потребе, а ни склоности наше златне младежи. И шта преостаје? Претпостављам, помоћ „успешних“ пријатеља, партнера и, наравно – родитеља, који се, заокупљени властитим транзиционо-приватизационим проблемима, најчешће држе оне да је „јефтино док се плаћа новцем“. Без пуно размишљања (јер то је у данашње време опасна зона пуна „мина“) они су себи онако у ходу објаснили да је, док могу да намире све жеља својих потомака, свака акција/приватизација/трансакција оправдана. Јер, за дете се мора...
А онда дете (најчешће „запостављено и недовољно вољено“) новац трошкари на компензације за љубав и пажњу - крпице и као некакав „плавокрни“ животни стил у којем се као у неком бунилу из дана у дан смењују Нова година и Божић. Ево, рецимо, налетех пре неки дан на једној од популарних друштвених мрежа на профил једне од тхе ћерки, тачније мале богаташице, која (иако татицу већ неко време муче не мали пословни проблеми) живи живот пуним плућима. Шврћка се по белом свету, обилази своје „дворце и замкове“ које је које куда даддy назидао само за њу, трошкари татине новце, дружи са себи сличнима и, наравно, све то фотографише како би се, по Интернет новоправилима бонтона, мало и похвалила на друштвеним мрежама. А када се смори од свих тих обавеза (јер није ни у њеном животу све шампањац с јагодама), скокне на неки од у данашње време ултра популарних мотивационих програма инстант „духовне обнове и тражења себе“, не би ли некако преживела период без куварице, која се „бестидница“ усудила да потражи неки пристојнији посао, или масерке, одбегле „у најгорем могућем тренутку због тричавих пар хиљада веће плате“. А „вортекси“, „матрикси“ и остале мотивације вреде свих пара. Па, када би и како наша богаташица схватило да се „срећан не постаје, већ се срећан буде“ да за ту животну мудролију није платила неких пола милиона динара, колико је морала да кешира (сама се похвалила) за десетак дана „радионице душе“. Тако излечена, наша принцезица опет може срећна и задовољна да плати другима да јој лакирају/лепе нокте, перу/надограђују косу, цртају обрве, облаче је и дизајнирају по последњој моди, масирају је и тренирају... Да јој тапшу и да је лајкују. У преводу, татица може да буде миран; чак и ако оно што је радио није баш увек било морално/правно прихватљиво – вредело је: богаташица је срећна и живи баш онако како су он и мамица одувек маштали и замишљали да би „прави и потпуни“ живот вредан живљења требало да изгледа... И то је то; сви срећни и задовољни.
Или... Не знам ни како сам се уопште сетила речи пуковника Димитрија, тек „нико још никога од живота није сачувао“ ми се баш некако фино уклапа у овај и сличне савремене породичне драме&романе...
Јасна Будимировић
