ИЗА ИЗЛОГА Обдукција душе: Несрећна срећа

Један од највећих животних парадокса тиче се нашег неприхватања нечега тако крајње извесног  - смрти.
b
Фото: EPA-EFE/JUSTIN LANE

Колико год да смо јој рођењем сваког дана све ближи, она нас увек - било да је реч о одласку неког нама драгог и блиског, било да се ради о некоме из нашег ширег окружења или, што је у новије време све „популарније“, селебрити персони – изненади, узнемири, растужи, потресе и шокира.

Још је Селимовић лепо казао да ту „изузетка нема, ни изненађења, сви путеви воде до ње, све што чинимо то је припрема за њу...“. Али, yабе. На нешто тако извесно се и поред тога што је исти тај Меша лепо рекао да је „земаљски живот варљив, а вечност боља“ никада не навикнемо... Парадокс је то као и онај да, иако читавог живота учимо и спознајемо ствари, о концу ништа од оног најважнијег не скапирамо, те се (опет) непријатно изненадимо кад нас управо то сазнање затекне неспремне.

И онда нам, тако збуњенима и затеченима, не преостаје богзна шта; један од уобичајних модела ескивирања те и такве сурове реалности је својеврсна „регресија“, то јест нека врста повратка у детињство, услед немогућности да се суочимо с проблемима „одраслих“. У том смислу, људи бирају разноразне „детињарије“, односно, игралишта која им највише одговарају и на којима је онако све (укључујући и проблеме) по њиховом. Други тренди модел би се могао описати као инстант „шопинг“ неке тамо животне мустре, без да се превише удубљују у садржај и „ситна слова“. И зашто би, кад у теорији та фамозна „потрага за срећом“/ Пурсуит оф Хаппyнеш тако сјајно звучи. Идеја је, наиме, да треба само да дефинишемо шта је за нас срећа, односно, шта би требало да урадимо како бисмо до ње дошли. И онда да јој лагано, степ бy степ, корачамо у сусрет, штриклирајући онако успут све урађено на ту тему. И тако све док се наш циљ – срећа – не оствари.

Кључно у вези с њиховим одласком (баш као и ономад кад нас је напустио сјајни Робин Вилијамс) јесте питање како је могуће да нам је, с обзиром да смо о њимасвезнали, промакло управо то мање лепо; та њихова мука и вишегодишња тешка борба с још тежом болешћу

Проблем настаје, то јест, читава се та прича на неки начин „забагује“ кад нас живот (или животи других) на ту тему, опет наравно неприпремљене, демантује и непријатно изненади. Нешто слично ових се дана дешавало широм ове наше раздрагане и насмејане планете; за нешто мање од месец дана две су, веровало се, супер срећне и остварене особе – једна светски позната дизајнерка и један светски познат кувар – себи одузели животе. И то на прилично суров начин – вешањем; Кејт Спејд у свом стану на Петој авенији, Ентони Бурден у фенси хотелу у Француској. Разлог, исти – депресија. Откуд, како, зашто... Била су питања која су брзином светлости „окупирала“ друштвене мреже. И да, стварно, откуд? Јер, ако је веровати причама о срећи и томе ко има право на њу, ово двоје познатих, остварених, богатих и успешних у ономе што раде (а то је притом баш оно што воле) би требало да су били супер срећни. Притом су обоје, осим што су били бескрајно талентовани и у нежном загрљају Фортуне, били (у срећном браку/вези) и приде вољени. Што се каже, да је боље не би ваљало. Међутим, чини се да је у њиховом случају нешто ипак недостајало; као да је у питању нека мање/недовољно срећна срећа, коју су ето на крају бирали да окончају...

Друга ствар у вези с њиховим одласком (баш као и ономад кад нас је напустио сјајни Робин Вилијамс) јесте питање како је могуће да нам је, с обзиром да смо о њима „све“ знали, промакло управо то мање лепо; та њихова мука и вишегодишња тешка борба с још тежом болешћу. Чини се као да у овом нашем времену афирмације и промоције разноразних права, право на слабост и рањивост и даље наилази на прилично сурову реакцију околине. О депресији се (баш као и чину самоубиства, за које се обично сматра да је крајње себично) и даље углавном говори онако „стручно“ и у „трећем лицу“, док је употреба „првог лица“ погодна само кад је реч о победничком сценарију: како су, рецимо, нека позната глумица или певач победили ту „пошаст“. Притом је, погађате, „победили“ кључна реч. Осталима, тананијима и осетљивијима представницима наше врсте, преостаје једино да о својој слабости ћуте или говоре врло тихо. Да шапућу...

А након што јавност заврши прво с тугом и неверицом, а потом и с обдукцијом душе (у којој Кејт постаје - Кејти, а Ентони - Тони), на реду је гранде затварање приче, у којем на сцену најчешће излазе разноразни „теоретичари“. Тако је Бурден ових дана (након што се о његовој болести све рекло) „испраћен“ причама о томе како се замерио својој девојци „феминисткињи“ (ођедном је то „јако важан“ податак) или, што је још невероватније – Хилари Клинтон лично. Ту се онда умешала и фамозна „друга страна“ која је стала у одбрану њихове љубави, бранећи је свим расположивим средствима. Но, проблем је настао када је „одбрана“ само пар дана касније приведена на информативни разговор због недозвољеног поседовања и конзумирања опијата. Ту се већ, наравно, отворила једна нова занимација која је заокупила пажњу јавности...

И тако се „кремацијом бриге“, завршило и Бурденових „15 минута славе“; један од планетарно најпопуларнијих и највољенијих шефова коначно може да почива у миру.          
Јасна Будимировић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести