Социолог Надежда Сатарић из Удружења Снага пријатељства „Амати” упозорава на то да је усамљеност старије популације велики и одавно видљив друштвени проблем.
– Она се дефинише као осећај празнине, ускраћености или туге – указује Надежда Сатарић. – Тај осећај се појачава нарочито током великих празника – Божића, Ускрса или крсних слава – иако може бити присутан и „обичним” данима. Усамљеност је доживљај да немамо довољно блиских особа, за разлику од самоће, која је заправо одсуство других. Самоћа може бити лични избор старије особе, док је усамљеност терет. Етиологија изолације и усамљености је сложена и тешко се могу изводити генерализације јер су индивидуалне разлике снажне.
Један од узрока усамљености и излогације старијих је и престанак радног односа, односно повлачење из професионалног живота, што доноси слабљење, а негде и готово потпуни губитак дотадашњих социјалних контаката. Посебно је то изражено код оних којима је посао био једини извор друштвених веза па се након његовог нестанка јавља осећај бескорисности и одбачености.
На усамљеност у трећем добу често утиче и смрт супружника. Највише се усамљенима, наводи Надежда Сатарић, осећају остарели парови јер обично заједно проводе највећи део времена. Губитак брачног друга у старости може утицати на губитак мотивације за живот, активност и интерес за друге људе и човек се сам изолује и усамљује. На усамљеност делује и то што деца одрастају, оснивају своје породице и одлазе у нови дом, као и промена окружења, страх од изласка и
пада, болест, те потешкоће у комуникацији због проблема с говором или слухом...
– Након што комуникација с другима престане, ствара се празнина. Рађа се утисак да више не постојимо и дубок осећај усамљености, који на дуже стазе може имати озбиљне последице, као што је престанак бриге о себи: особа престаје да се купа, лепо облачи, престаје да узима лекове, затим губитак независности, али и поремаћај у исхрани или са спавањем, отуђење, односно смањује се број посета пријатеља и ближњих, али усамљеност може довести и до болести попут депресије – оценила је Надежда Сатарић.
Због усамљености старији могу почети да заборављају имена и називе у окружењу, престати да препознају ближње, делују одсутно и дезоријентисано, јављају се страхови од болести, немаштине, неизбежног приближавања краја и како га дочекати у самоћи.
– Комуникација са старијима најбоља је превентива усамљености. За њу је потребно имати специфична знања да би била успешна. Сениори треба да имају нашу пуну пажњу, поштовање и стрпљење. Њима много значи разговор, али не било какав, него о битним тема које их подстичу да размишљају о свом животу – закључила је наша саговорница.
Љубинка Малешевић
