Нема сада журки и дружења, „незадовољан“ је и Андраш Урбан, управник позоришта „Деже Костолањи“, које организује „Дезире“, ипак веома срећан што нису одустали од фестивала.
Иначе, како додаје, тога нема на већим фестивалима ни у мирнодопским временима.
Али, немојмо заборавити да је суштина позоришног фестивала представа и публика која то гледа. За то се боримо и то се сада дешава. Флексибилни смо до крајности. Погађају нас и мере, а и сама болест, ковид 19. Понекад се осећамо као да нам се кости ломе... Не треба заборавити да унутар друштва имамо још доста слојева који трпе сваки пут када се доносе мере, или појачава болест. Морају се стално сналазити да би могли радити, постојати, живети. Ето. Живимо, поручује Урбан.
Говорећи о флексибилности у границама издржљивости и пуцања, „Дезире“ је већ забележио оправдане изостанке. Првог дана, техника Битеф театра поставила је све за извођење представе „Кретање“ Димитрија Коканова, у режији Јоване Томић, али је на дан извођења јављено да једна од глумица има температуру. У уторак, „Употреба човека“ по роману Александра Тишме Новог тврђава театра, пут Суботице је навела редитеља Бориса Лијешевића да као глумац ускочи у представу уместо болесног Југослава Крајнова.
Зато је управник позоришта „Деже Костолањи” још на отварању, без велике помпе, рекао да је сам тај чин врхунска сатисфакција, а да су сви који ће наступити и они који ће их гледати хероји, јер живе.
На отварању „Дезиреа“ у понедељак, изведена је представа „Поетика гледања“ Позоришта „Деже Костолањи“. Представу је у матичној кући режирао Андраш Урбан као веома необичан, апартан приказ у оквиру његове скорашње естетике.
Реч је изузетно ликовној и музичкој представи, без речи, у којој извођачи имају специфичан задатак да на сцену изнесу цео један животињски свет, а затим се и сами придруже као део поставке у својеврсном сценском оживљавању „мртве природе“.
Често ме питају шта нам је тај „Живот“ (слоган овогодишњег фестивала „Дезире“ – прим. нов.), рекао нам је Урбан.
То је, појаснио је, овај наш живот, с мерама.
Организовати „Дезире“ данас је била, у ствари, борба за постојањем. У почетку нисам мислио да позоришта морају да раде по сваку цену. Истина, то не мислим ни сад. Не по сваку цену. Мислио сам да ће проћи и ово. Негде од септембра је то постало права борба за опстанак. За живот у који верујемо. За живот који иначе живимо. Никад нисмо толико радили, а пред сваки „Дезире“ гинемо од посла. Увек морамо бити отворени за изазове и решавати их. Ове године је то изузетно тешко, од отказивања, па на даље. Одлучили смо да правимо фестивал. Мењали смо програм, задњих ноћи сваки дан. У зависности од здравственог стања учесника, бојазни од зараживања, у зависности од нових мера и тумачења истих. Не желимо бити неозбиљни, нити неодговорни. Понекад се питам јесмо ли управо то. Мислим да нисмо. Само смо људи којима је све ово што представља „Дезире“ битно, уз оне којима је то исто важно. Проналазили смо и друга позоришта која се боре за опстанак. У смислу, да су отворени за учешће, а и у матичној средини раде исто, поручио је Урбан.
Једно од таквих позоришта је и Београдско драмско, које је синоћ извело представу „Југојугославија“, а у недељу наступа са „Није то то“ Симоне Семенич, у режији Томија Јанежича.
До краја „Дезиреа“, видећемо. Трт - мрт, живот или...
Игор Бурић
