Историчар Срђан Граовац био је модератор трибине на којој су говорили градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, директор Градске библиотеке Драган Којић и директор градског Завода за заштиту споменика културе мр Синиша Јокић, док су у публици били присутни и потомци Светозара Милетића, о чијем је прегалаштву било много речи.
Граовац је нагласио да је 2018. година великих јубилеја, када се навршава 270 година откако је Нови Сад стекао статус слободног краљевског града, 170 година од када је проглашена Српска Војводина и 100 година од проглашења присаједињења Војводине Краљевини Србији. Како је оценио, трибина је добра прилика да се, осим историјског контекста, сагледају актуелни изазови и перспективе Новог Сада. Према његовом мишљењу, Нови Сад је одличан пример како нека заједница може успешно функционисати уз спој толеранције и трговине, а да уз све то буде „духовна престоница Српства” током 19. века.
Додао је да Нови Сад успева, током нешто мање од три века, да траје успешно спојивши мултинационалну, мултиконфенсионалну и мултикултуралну средину с појмом Српска Атина и националним идентитетом који он представља.
„Не треба да конзервирамо ствари у Новом Саду“, истакао је градоначелник Вучевић. „Треба да анализирамо све падове и успоне током трајања да бисмо добили бољу сигнализацију о томе у којем правцу треба да се развијамо, и да ускладимо очување традиције са захтевима новог времена. Први оци града, који су га водили у тешким временима, имали су храброст за промене и зато данас Нови Сад има све што има. Не смемо зазирати од нових улица и објеката, нових људи, јер напредак зависи од нас, Новосађана. Морамо себе реално сагледати у националном, регионалном и европском оквиру јер ћемо тако постићи још боље резултате. Титуле које смо освојили подстакле су нас да више верујемо у себе јер смо се последњих година одвикли од тога да будемо победници.“
У његовом излагању било је речи и о томе да град има све предуслове за развој, али да он зависи пре свега од Новосађана. Према Вучевићу, Нови Сад много дугује миграцијама људи да би од провинцијалне паланке у Јужној Угарској данас био европска престоница младих и културе. Он је истакао и важност Универзитета у Новом Саду јер, како је нагласио, највећа вредност града јесу његови грађани, додајући да је образовање и култура стратешко улагање у будућност, а не расипање новца.
Вучевић је навео и неке негативне појаве, као што је неодговоран однос грађана према самом Новом Саду, те додадо да га забрињава однос према историји и традицији. Као пример, навео је мали број људи који учествује у обележавању Новосадске рације, док новосадске школе нису одржале ниједан јавни час на ту тему.
Директор Градске библиотеке Драган Којић указао је на то да је Нови Сад међу првима у држави донео културну стратегију, да може да се мери са свим другим градовима на пољу културе, а да је то, између осталог, и заслуга Срба и Немаца који су 1748. године купили статус слободног краљевског града за 80.000 форинти. Према његовим речима, идентитет данашњег Новог Сада ослања се на културу и просветитељство његових грађана из претходних векова.
Синиша Јокић је пак појаснио да је статус слободног краљевског града у 18. веку био највиши степен правне, политичке и економске самоуправе, а да његови корени сежу од антике, преко средњег века, до савременог доба. Нови Сад је, према Јокићевим речима, имао све елементе за тај статус: људи овде живе још од старијег каменог доба, а град је основан подно бедема локалне тврђаве, као трговиште.
– Под притиском локалног племства, грађани Петроварадинског Шанца једино решење за слободан проток људи и робе видели су у Елибертационој повељи – нагласио је Јокић.
У даљем току трибине, градоначелник Вучевић истакао је да је Нови Сад финансијски стабилан, а, после дужег периода, и политички. Он политичку стабилност види као услов за доношење културне политике, стратегије, па и за кандидатуре за Европску омладинску престоницу и Европску престоницу кулутре. Како је рекао, грађане највише кошта кад се бројни локални „великаши” отимају око власти.
Вучевић је поновио да се улагање у клутуру многоструко исплати те да су две европске титуле у Нови Сад довеле више туриста, више страних делегација и да су подигле углед града у међуградској сарадњи. Отуд и чињеница, напоменуо је он, да Нови Сад улаже много више у културу од других градова. Све што је потребно за бољу будућност, сматра градоначелник, јесте да Нови Сад више верује у сопствене могућности. Он је додао и да функција градоначелника не би требало да буде менаyерска, и да би свачији рад требало да буде цењен.
Којић је у том делу дебате изнео и податке о доласку прве књиге у Нови Сад 1720. године, те штампарије Емануила Јанковића 1790. године, што је Новом Саду омогућило да се сврста уз Венецију, Лајпциг, Париз, Москву, као центар националне културе. Осим оснивања Српске читаонице новосадске 1845. године и оснивања Српског народног позоришта 1861, Којић је издвојио долазак Матице српске у Нови Сад из Будимпеште као „црвено слово” у историји града, у којем је тренутно седиште близу 30 установа културе.
Према Јокићу, три века Новог Сада могу се окарактерисати и као век ослобођења (18), век концентрације (19) и век реализације (20). Током 18. века водила се борба за ослобођење ових крајева од Турака, да би затим национални препород и просветитељство у 19. веку омогућили присаједињење Војводине Србији.
С. Крстић
