Јер, на грчкошколским су адресама живели и преводилац Шекспира, доктор Јован Андрејевић Јолес, и политичари Миша Димитријевић и Михаило Полит Десанчић, и председници Матице српске Милош Димитријевић, Стеван Брановачки и Александар Моч, и позоришници Коста и Жарко Васиљевић, као и велики композитор новосадски Исидор Бајић.
Ако је непарна страна улице била више политическо-театарска, за парну би се могло рећи да је матичарска. У импресивној спратници под числом 10, која је кадгод била у власништву угледне новосадске породице Јовановић, живела су два председника најстаријег српског књижевног, културног и научног друштва: Стеван Брановачки и Александар Моч.
Али док није дошао у Нови Сад, Брановачки, иначе родом Сенћанин, након што је студије права окончао у Пожуну 1826. године, безмало три деценије ће послом бити везан искључиво за родно место, где ће или држати адвокатску канцеларију, или бити заменик сенатора у Магистрату Потиског дистрикта или бити срески начелник. У варош новосадску се досељава 1854, када је постављен за судију привременог земаљског суда за Војводство, а 1859. и за потпредседника истог суда са титулом земаљског судије. Углед у је и у новој средини врло брзо стекао, те ће свега две године касније бити биран и за посланика Угарског сабора испред Новог Сада.
У српској културној историји Стеван Брановачки посебно је значајан из два разлога. Најпре, био је председник Позоришног одбора Српске читаонице у Новом Саду, који је августа 1861. основао први професионални и стални театар у нас – Српско народно позориште. Био је и начелник Друштва за Српско народно позориште у два наврата. Друга линија његове активности важна за српску културну историју везана је за Матицу српску. По преласку ове институције из Пеште у Нови Сад 1864. године, изабран је најпре у њен Управни одбор. Већ наредне године постаје Матичин потпредседник и на том месту остаје три године, да би 1867. био изабран за председника Матице српске.
Уз једногодишњу паузу, Матицу је кроз бурна и мучна историјска догађања водио до своје смрти 1880. године. Уз обавезе према Матици био је и председник Српске црквене општине у Новом Саду, један од патрона Српске велике православне гимназије, председник Прве трговачке и обртничке банке, а по суспензији Светозара Милетића са места градоначелника, обављао је три године и ову дужност. Када се упокојио 8. фебрара 1880, Матица српска ожалио га је црном заставом која је на њеном здању стајала пуних седам дана, а новосадске цркве су осам дана звонима објављивале смрт свог истакнутог „гражданина“ Стевана Брановачког.
Александар Моч је такође био дугогодишњи председник Матице српске , али сасвим другачије феле. Овај истакнути правник и адвокат, родом уз Жабља, политичар, масон, један од од првака српског националног покрета у Бачкој и Војводини, питомац Велике српске православне гимназије, адвокатску ће канцеларију у Новом Саду отворити одмах пошто је стекао докторат политичких и правних наука у данашњем Клужу а тадашњем Коложвару. У тој ће канцеларији, са повременим прекидима, успешно радити све до своје смрти 10. августа 1952.
У последњим данима Аустроугарске монархије крајем октобра и почетком новембра 1918. укључио се Моч у рад Српског народног одбора у Новом Саду и постао члан његовог најужег руководства. Са Јашом Томићем и још тројицом Срба добио је задужење да са тадашњим властима преговара о мирном напуштању града царске војске. Са страница „Српског листа” у тим драматичним тренуцима рушења остатака угарске власти над Новим Садом и Војводином упутио је апел „Сви на палубу” и позвао Србе свих сталежа „да се укључе у друштвени и културни живот, да спасавају част и интересе српског народа”.
А по завршетку Другог светског рата био је осумњичен за сарадњу с окупатором, и морао је да одступи с места председника Матице српске и да га препусти партизанским ореолом заогрнутом Васи Стајићу. Па ипак, као угледног Новосађанина нове власти су се трудиле да га придобију, те су му наводни „ратни греси” заборављени. Биран је чак и за посланика Народне скупштине Војводине и посланика на Трећем заседању АВНОЈ-а, а постаће и председник Управног одбора Адвокатске коморе Војводине. Заправо, адвокатури ће Александар Моч остати веран до последњег дана, док су Матици српској остали верни његови потомци.
Мирослав Стајић
