У сарадњи са Покретом горана Новог Сада, а уз финансијску подршку Градске управе за заштиту животне средине, ПМФ је након паузе од три деценије – током којих се Тврђава трансформисала из релативно учмале фортификације у врло динамичну локацију, пре свега због Егзита – покренуо 2020. испитивање њених флористичких вредности.
Део података до којих се дошло у том истраживању, а које је ушло у трећи циклус, већ је презентован у оквиру онлајн базе или интернет презентације флоре Новог Сада, која је доступна свим грађанима. Јер један од циљева пројекта и јесте да се становницима војвођанске престонице покажу природне вредности које их окружују, а којих можда нису свесни. На то упућује и публикацији „Биљке Петроварадинске тврђаве 1 – бедеми“, која садржи информације о 50 врста које се налазе најчешће на бедемима.
– Некадашња, историјска база флоре Тврђаве данас, када се много тога променило, па и правци у заштити природе, дала нам је неколико могућности које смо ми хтели кроз овај пројекат да реализујемо – појашњава нам научни сарадник на Департману за биологију и екологију др Милица Рат. – Пре свега, желели смо да откријемо које то врсте данас живе на бедемима Тврђаве. Познато је да су тврђаве у средњој Европи, односно у Чешкој, Словачкој и делу Немачке, имитација природних станишта, где се пре свега налазе врсте страног порекла, у првом реду с Медитерана, што је и код нас случај. Међутим, прво што смо открили јесте да на Петроварадинској тврђави има и наших, аутохтоних биљака, а не само страних, такозваних инвазивних. То је било и очекивано, с обзиром на то да стена на којој се налази наша Тврђава јесте природно станиште на ком су се оне само спонтано рашириле. Те врсте ту обитавају од њене изградње и не представљају велику претњу.
Истраживање је, како каже Милица Рат, показало и колико различитих типова станишта има на Тврђави, те колико леп и значајан диверзитет биљака поседује у поређењу са флором у Новом Саду и Петроварадину. То је чини специфичном природном оазом у ширем центру Новог Сада.
– Присуство врста страног порекла, пре свега дрвенастих, које кореновим системом нарушавају инфраструктуру, лоша је страна биљног света Тврђаве, коју смо евидентирали у оквиру истраживања – напомиње Милица Рат. – Појава инвазивних врста код савремених зграда не представља тако велики проблем као у случају законом заштићених културно-историјских подруча каква је Петроварадинска тврђава. Зато је неопходно да податке које смо сад сакупили анализирамо са стручњацима из Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који су задужени за Тврђаву, али и из других установа у граду, како би се у будућности тај проблем решио. Проблем није једноставан и није типичан само за нашу Тврђаву. Данас сличне проблеме имају готово све тврђаве и стари градови у Европи, али је и доста примера добре праксе које можемо да искористимо.
Милица Рат наводи да у том мноштву биљака које обитавају на Тврђави потенцијалну опасност по њену стабилност представљају кинески дуд- дудовац и кисело дрво. Она додаје да је важно да људи схвате да је нека биљка инвазивна када се нађе у одређеној природној средини у којој не би смела да постоји. Тврђава јесте творевина човека, али то не смањује одговорност оних који су допустили да проблематичне биљне врсте запоседну простор у ком нису пожељне.
– Поменуте врсте свакако негативно утичу на Тврђаву, јер могу да наруше њену стабилност. Ипак, ми смо у предности у односу на Ђердапску клисуру, где оне прете шумама, зато што имамо стручњаке који се Тврђавом баве и заједничким радом можемо да учинимо да се последице много брже санирају. Можда и у потпуности. Врло је важно да препознајемо те врсте дрвећа и по Новом Саду и схватимо да морамо да их уклањамо док су још мала. Јер на Тврђави су кључни проблем јединке неколико деценија старе. Наравно, таквим случајевима треба врло пажљиво приступити. Свако уклањање у овом моменту је упитно јер не знамо колики је дијаметар њиховог корена у појединим деловима Тврђаве. То тек сад треба да буде испитано, уз процену колико која јединка утиче на стабилност објекта.
Милица Рат напомиње да је Тврђава специфична и по томе што се налази уз Дунав, који је међународни еколошки коридор. Дакле, и о томе се мора водити рачуна када се размишља о примени хемијских третмана због могућег утицаја на реку. Јер, регулатива ЕУ забрањујуеупотребу хемијских супстанци у таквим случајевима.
– Ми имамо одговорност према Дунаву. Било да прскамо хемијским препаратима неконтролисано неку површину или ињектујемо те сусптанце у биљку, они ће пре или касније на различите начине доспети у Дунав, који је већ угрожен токсинима, хемикалијама, лековима... и то би било само додатно загађење. Зато се мора радити врло контролисано. За сада је најефикаснији метод за сузбијање таквих врста хемијски третман у комбинацији са механичким уклањањем, пре свега младица. Њих не треба хемијски третирати већ пажљиво физички уклонити из земље са свим ситним деловима корена. Младице се не третирају хемијски зато што се не могу ињектовати хемијским третманима, него се за то бирају одрасла стабла.То је врло сложен процес и увек зависи од места где се биљка налази – каже Милица Рат и закључује да се кроз овај пројекат показало да наука препознаје вештачке еко-системе који доприносе развоју културних вредности.
Зорица Милосављевић
