Таквих су пуне Хрватска и Федерација Босне и Херцеговине (бивши Срби), има таквих, нажалост, и у самој Србији (случајни Срби), али овде бих се осврнуо на најсвежије примерке конвертитства који нам долазе из Црне Горе или боље речено Монтенегра, јер тима и таквима драже је све страно од сопственог, па тако, у својој лудачкој опијености самомржњом, уместо ,,живела Црна Гора“ кличу ,,Е вива Монтенегро“. Такве је погрешно звати не само Црногорцима, већ и Дукљанима, јер оба термина имају искључиво српско значење и суштину. Црногорац је Србин, Дукљанин је Србин, а последњи изданци самомржње унутар српског рода који су погазили завет својих јуначких предака што се не хтеше у ланце везати могу бити само Монтенегрини.
Један Душко Вујошевић, човек несумњивих кошаркашких стручних квалитета, живи и ради у Београду већ деценијама. Као и сваки Монтенегрин, навикао је да од Београда и Србије добија све, а да заузврат истима даје увреде и нападе најгоре могуће врсте. Тако је дотични Србији и Београду који га хране, лече и штите захвалио тако што је Србију означио као главног кривца за ратове у бившој Југославији. Интересантно је да му није сметало да се својевремено кандидује за градоначелника Београда за који његови истомишљеници кажу да је био и остао извор зла и сејања ратова и геноцида по Балкану. Да је Вујошевић добро изучио другосрбијанске реторичке вештине, али и у потпуности усвојио матрицу србомржње својствену онима који су Србе слали у логоре и јаме, а храмове Српске православне цркве спаљивали или претварали у штале, говори полемика у коју се недавно упустио са Патријархом српским господином Порфиријем. Правилно је овај неотитоиста и југонекрофил схватио да у нападу на Србију и Србе не треба околошати, већ директно јуришати на њихову срж, на њихову бит, а то је Српска православна црква. Ни ту се није кретао изокола, већ је насрнуо на њен симбол и стуб, на патријарха српског. Некада су српске патријархе убијали делима, а данас би да то чине речима, бљујући лажи и измишљотине и инсинуирајући подло и охоло. Тако је Вујошевић покушао, али само покушао да личност и фигуру попут патријарха српскг увуче у спор око трансфера кошаркаша Миротића у КК Партизан, инсинуирајући крајње бестидно да је исти био умешан у контроверзе у вези са истим, означивши га као потенцијалног члана лобија. Дао је себи за право овај обожаватељ златног телета званог Тито да покуша да рашчини српског патријарха уколико се, је ли, испостави да су његове лажи истините. Где је био, питам се, овај праведник и ,,монтенегрински тајновидац“ када је требало старати се о стварним проблемима на јави у вези са Српском црквом, попут покушаја Мила Ђукановића да отме српске светиње у Црној Гори? Могао је овај Подгоричанин по рођењу, а монтенегрински Београђанин по слободној вољи тада да изађе бар са једним кратким саопштењем и подржи његове храбре и неустрашиве земљаке у одбрани најсветијих места у Црној Гори. Није и неће ако опет затреба, јер његова отаџбина је нестала још онда када су у Словенији опаљени први меци на њену армију.
Има овде једна ствар у вези са покушајем Вујошевића да окриви и дезавуише патријарха српског Порфирија која ми је посебно запала за око, а то је помињање Боке которске. Патријарх и кошаркашки тренер деле љубав према овом бисеру Медитерана, али иста има различита исходишта. У случају патријарха српског Порфирија то је љубав према једном од груменова земље Србинове, а у случају Вујошевића то је љубав према само једној од монтенегринских у ужем и југословенских у ширем смислу провинција, погодној, као делом римокатоличке по вероисповести, за прављење разлике између цивилизованих и европских монтенегрина и неких тамо у оријентализму заосталих Срба. Боке которске се сви сете када треба отићи на море, а то што се иста празни, што у њој сем туризма ништа више не функционише, никога се очигледно не тиче, понајмање оних којих би то требало највише – власти у Подгорици. Бока которска никада није ни била у саставу Црне Горе до 1945. године, њу је 1918. године ослободила Српска војска од аустријског јарма и присајединила матици Србији. Зато историјску и сваку другу обавезу и према Србима тамо и према Боки которској у целини има и држава Србија. О снази Боке которске и њеном значају за Српство некада сведочи и чињеница да је Српска православна црква од 1870. до 1931. године имала посебну Бококоторску епископију са седиштем у Котору. На нападе на Србију и Српску православну цркву најбоље је, као и увек, одговорити делима, а пошто о Боки которској свакако неће бринути Вујошевић и њему слични монтенегрини, онда морамо ми одавде из Србије. Српска Цква би могла да врати у живот поменуту епископију, а држава Србија да помаже тамошње Србе финансијски, политички, просветно и културно. Кад се народ питао те 1918. године, Бока которска је постала део Србије. Доћи ће време када ће се народ опет питати.
Александар ЂУРЂЕВ, посланик и председник Српске лиге
