Прва помисао код већине људи било би рефлексно саучешће и неизбежне симпатије према „голоруким протестантима”, које „органи власти насилно ућуткавају”, „спре-чавајући их да јавно искажу свој револт” (били или не били у праву).
И онда све што иде са тим и уз то. Побуњена младост, чак и када је реч о „бунтовницима без разлога” добија своју херојску ауру готово аутоматски, чим се супротстави градском или републичком „режиму” (тако протестанти увек називају власт).
И не дај Боже да неко покуша да промени овај поредак ствари, да нема речи топлог разумевања за „нашу децу” (уз подразумевајућу осуду „непотребног насиља” власти/режима).
Овај малограђански, „већ виђен” ритуал прескакања саме суштине протеста (његових циљева и узрока) је стално на делу у протеклих неколико деценија, на општу жалост и нашу неизрачунљиву штету.
Као да је свеједно ко, како и због чега протестује, као да се све своди само на већ постављене карактере: „побуњене правдољупце” и (унапред осуђени) „репресивни пендрек режима”.
КО СВЕ ИГРА У ОВОМ ВОДВИЉУ
По овој логици, „наша младост” се на улицама Србије увек и без разлике, срчано бори „за бољи живот”, а силе мрака у плавим униформама безобзирно спречавају бржи долазак те тако жељене „лепше будућности”.
То вам дође као она стара игра за девојчице „јелечкиње - варјачкиње, кога ћете?”, где се наше школске другарице напросто затрчавају у „живи ланац” оне друге стране и уз бурне усклике га, с времена на време, прекидају својим јаким залетом. Само што све то, овде и сада, нема тај спортски, ведри и заиграни карактер, већ се свесно призива страдање прве линије учесника у овим ратним политичким играма.
Наиме, иза првих редова веома компликоване структуре видљивог и невидљивог тима учесника у протесту, налази се, већ спремно и наоштрено, онај други и, након њега, трећи ред њихових вешто организованих медијских сабораца (са укљученом камером на мобилним телефонима) и незаобилазних „спољашњих покровитеља” (са све професионалним камерама & водитељима, и, често, директним преносом читавог овог замешатељства).
Четврти ред су „шаптачи”: политички распитивачи ватре, а пети - праве вође и финансијери протеста.
Е, ту више нема оне зајапурене омладине, нити њихових детиње искрених захтева („будимо реални, тражимо немогуће”, „зауставите планету да сиђем”...).
Ту су у игри и на делу само хладни калкуланти, од оне најгоре врсте пропагандних манипулатора, искусних рибара људских душа са великим, рекао бих „ђаволским” искуством.
Њима највише одговара наопака логика „што горе, то боље”, где би их права срећа погледала када би неки од учесника из оног првог реда - настрадали у сукобу са полицијом. Пошто би тада четврти и пети позадински ред имао просто савршене аргументе у својим политичким и политикантским намерама.
Пала би крв и имали бисмо неизбежне кич-призоре (по ко зна који пут) сентименталног дизања осветничке песнице према небу.
Одмах би се заборављао реални редослед потеза и уместо конкретне одговорности уличних јуришника за своје и туђе повреде (увек страда и много присутних „чувара реда”, који ту служе као мазохистички глинени голубови за гађање, ударце и увреде), све би се, очас посла, преокренуло, замутило и преаранжирало „по потреби”.
ОБРНУТА ЛОГИКА
Испало би да су (по оваквом сценарију) криви они нападнути, а не нападачи, док би се прави организатори нереда и кобног народног завађања безбедно извукли од своје одговорности, почевши брже-боље да лицемерно лију крокодилске сузе и траже „хитну одговорност власти”, хапшење фотографисаних и препознатих „полицајаца-насилника” и обавезне смене „на врху” (што је више могуће: од градоначелника, па до министра полиције, премијера и председника). Јер читав овај циркус и служи као стални притисак на власт, са идејом да су државни службеници, у ствари, „слуге режима”, а агенти страног утицаја (како их прецизно назваше руски законодавци) - „претучени народ”. Што је и главни циљ ових „уличних пројеката”, њихов разлог за постојање (раисон д’етре).
После свих „обојених револуција”, „Отпора” и „Канваса”, „арапског пролећа”, „петооктобараца” и „мајданских демонстраната”, увежбавани су и код нас и у свету ови улични терористички перформанси са најразличитијим поводима.
Имали смо, тако: тражење „правде за Давида”, бесомучно викање „усташе, усташе” на српску полицију (често, некадашње борце наше стране у оружаном сукобу са шиптарским и муслиманским екстремистима), бесно шутирање полицијских штитова (из све снаге, колико год снажније) и друге специјалитете оваквих притисака.
Разлози се увек дају наћи, од оних социјалних и правдољубивих, преко класично опозиционих, па до помодних „еколошких” и сасвим измишљених, апсурдних (као када је реч о београдским протестима „против увођења санкција Русији” - у јединој земљи Европе која те санкције није увела, и поред силних притисака са Запада).
Та фабрика протеста ради нон-стоп, даноноћно и без престанка, делећи нас на све више завађених група и групица (налик непомирљивим, фанатичним сектама).
Иако многи и те како осећају све ово о чему пишем, ретко ко се усуђује да то и призна, избегавајући тако обавезну, често болну осуду због „политичке некоректности”, као и, показало се, неизбежне нападе (са свих страна удружених) невладиних организација и њима наклоњених медија.
Само пробајте и уверићете се на својој кожи како стварно стоје ствари по овом више него деликатном питању.
ЈАЛОВО ПОКАЈАЊЕ
Догађања после 5. октобра 2000-те су нам несумњиво показала да постоје испрва невидљиве, а често отровне последице што стоје иза ове опасне игре колективног уличног „истеривања правде”.
Па су многи осетили кајање и грижу савести због свог ходања ка паклу путем поплочаним „добрим намерама”, препознајући и своју одговорност за овакво уништавање државе и армије по англо-америчким налозима и на радост свих наших регионалних непријатеља.
Али, то није трајало довољно дуго и исти ти, чинило се „покајани” петооктобарци су почели да глупичасто понављају сопствену грешку и да се опет (и опет, и опет) сврставају у вечно живући пројекат нове генерације „револуција у покушају”.
Само су сада нови „отпораши” добили друге транспаренте, без оне компромитоване црно-беле песнице али са истим мегафонима, организаторима и спонзорима.
Иста мета, исто одстојање.
НОВИ САД КАО МЕТА
Нови Сад се ту дуго времена држао чврсто и много боље од Београда (где је притисак за нову сесију каменовања полицајаца увек много већи), али у последње време се и то мења, на штету нашег града и његових нормалних, пристојних грађана.
Фантазирање о наводној „еколошкој вредности” неуређене шикаре (предвиђене за градњу велелепних стамбених објеката) добило је своје дежурне агитаторе и политикантске алигаторе. А несхватљиво одбијање предвиђене градње једног од тако нам неопходних прекодунавских мостова постаје кафкијански (или, пре, монти-
пајтоновски) пример пуцања у сопствену ногу. Са одговарајућим последицама ове наводно „спонтане” нихилистичке акције одбијања нечег заиста нам потребног, а из сасвим нејасних разлога...
Да не набрајам даље, унедоглед, по наводно спорним одредбама и оспораваним пла-
новима за следећих осам година те сулудо оспораване новосадске пречице за будућност.
Уосталом, поносни блесани из срца герилског кампа сами себе описују на следећи начин (извините на латиници, цитат из њихових најважнијих дневних новина је у питању): „Сара је јуче вешто, снажно и на изненађење и полиције и нас шутирала штитове боље него ико.
Укратко, са њом се не треба зајебавати...”
И ко је ту сада луд?!
Како назвати овакве „партибрејкере” и новокомпоноване „герилце” са Шодроша, осим оним називима које трпи новински папир, али их не воле пристојни, морално осетљиви читаоци?
А све би се, сажето, свело на „питање свих питања”:
Ко ту кога зајебава?!
П. С.
Праве одговоре на ово велико и нажалост отворено питање ће дати наше потомство, унапред оптерећено оваквим дебилним наслеђем колективне грознице ко зна одакле пројектованог „вечног бунтовништва”, тако налик на семе новог грађанског рата између Срба и Срба (уз малу помоћ и других, овде отровно присутних националности).
Пише: Драгослав Бокан
