Буњевци, међутим, све до 2003. године, када је основан Национални савет буњавачке националне мањине, нису имали својство народа, чак им је наредбом Главног ослободилачког одбора Војводине маја 1945. године било забрањено да се изјашњавају као Буњевци.
„Догађа се да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике где се означава народност, а не као Хрвати, као нпр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то бива често и по њиховом изричитом захтеву или по вољи и нахођењу дотичног чиновника. Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате, без обзира на њихову изјаву. У разним окрузима и местима где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати, нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним дозволама и разним другим списковима по народности. Убудуће се имају уносити само искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе где су означени као Буњевци и Шокци, имају се уништити и нове издати, издавање нових легитимација не сме се поново наплаћивати од странака. Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све градске и среске, а преко ових месне, да то што пре безуветно спроведу, а ви да се старате да се ово свакако изврши и да о учињеном известите”, писало је у нареби.
Та наредба више се не примењује, али Буњевци, иако су у Србији, за разлику од Мађарске и Хрватске где такође живе, признати као национална мањина и имају могућност да негују своју културу, историју, традицију и језик, траже од Скупштине Војводине да поништи тај дискриминаторски акт из 1945. Почетком 21. века изашла су бројна дела, књиге, чланци, зборници радова који се баве питањем буњевачког идентитета, волонтерским радом пре више од годину урадили су и стандард буњевачког језика прописан кроз речник, правописни и граматички приручник, на који начин пишу данас Буњевци у својим медијима и књигама.
Буњевци су на ове просторе дошли пре 330 година. Од тада до данас траје њихова борба за очување националног идентитета. Први председник Националног савета буњевачке националне мањине Никола Бабић, сада потпредседник Савета, наводи за „Дневник” да су по попису становништва у Хазбуршкој монархији 1715. године Срби и Буњевци у Бачкој чинили 97 одсто становништва. Пет година касније, у Бачкој се 76.000 људи изјаснило да говори српским језиком, исто толико буњевачким, 5.019 мађарским, а 750 немачким. Век касније Срба, Буњеваца и Шокаца је било у Бачкој 170.000, Мађара 120.000, а Немаца 91.000. Буњевци су, међутим, током историје негде изгубили рат за своје место под сунцем. Бабић каже да Буњевци нису баш народ који је јединствен по политичким и националним и другим питањима и великим делом због политичке неорганизованости и нејединства нису искористили погодан период после Велике народне скупштине.
– Између 1918. и 1946. године имали смо 22 установе с буњевачким предзнаком, међутим, ниједна није дуго опстала – напомиње Бабић.
Од тих установа, као најзначајнију наводи Буњевачку просветну матицу, која је основана 1924. године и живела је до 1938. Пре тога је у Чонопљи 1920. основана Буњевачко касино, које је постојало до 1946, у Сомбору 1921. године формирано је Буњевачко коло, а престало је да ради 1945. Буњевачко коло основано је и у Суботици 1933, али живело је само до 1936…
Бабић објашњава да су у тридесетим годинама почели притисци на Буњевце од хрватских емисара, али и самих прохрватски оријентисаних Буњеваца, и дошло је до разједињавања буњевачког корпуса.
– У тим годинама дошло је до разједињења и због незадовољства буњевачких првака – међу њима је био и Блашко Рајић. који је имао кључну улогу на Великој народној скупштини. Они су изразили незадовољство према српским властима јер су Буњевци чврсто веровали да ће Краљевина СХС омогућити да већина Буњевца остане да живи у Краљевини након Тријанонског споразума. Међутим, Тријанонским споразумом у Версају 1920, којим су верификоване одлуке Велике народне скупштине и исцртане нове границе у Југоисточној Европи, такозвани Бајски трокут, у којем је живело око 60.000 Буњеваца, припао Мађарској Међу онима који су се борили за интересе нове државе, осим Јована Цвијића који је предводио делегацију Краљевине СХС у Версају, био је и свештеник Блашко Рајић – каже Бабић.
О разлозима нестајања буњевачких установа између два рата сведочи и пример Буњевачке просветне матице.
– Буњавачку просветну матицу, културну институцију суботичких Буњаваца, основали су локални буњевачки политичари окупљени око Марка Јурића, члана Радикалне странке, Шандора Рајчича и Антуна Видаковића – наводи Бабић. – Матица је формално основана 1926. године уз материјалну подршку суботичке градске власти, која јој је уступила велики основни капитал од 79 ланаца земље.
Прва скупштина Матице је одржана поводом усељавања у новосаграђену зграду, где је касније био биоскоп „Звезда”. Први изабрани председник Матице је био Марко Јурић. Међутим, тридесетих година, у време велике економске кризе, руководство Матице, због немогућности даљег финансирања рада, сву покретну и непокретну имовину предало је 1933. бискупу Лајчи Будановићу.
– Бискуп Будановић у згради оснива Суботичку матицу, чији програм је био јасно обележен хрватском оријентацијом и Матица је постала средиште бачких Хрвата – наводи Бабић. – Буњевачкој просветној матици је остављена једна соба за коришћење до 1938 године. То је и период формалног постојања Матице. Буњевци нису успели да је одрже.
Објашњава да је то био велики ударац за Буњевце јер, како наводи, после распада Аустроугарске крајем 1918. године и у Баји је формирана Буњевачка гарда, која је припремала буњевачки-српски народни одбор за избор делегата за Велику народну скупштину. Бабић каже да су у том одбору у Баји углавном били Буњевци који је требало да обезбеде легитимно преузимање власти. То су и одрадили.
– Након Тријанонског споразума, већина чланова одбора из Баје избегла је у Краљевину СХС. Они који су остали у Баји били су затварани, имовина им је одузета и били су изложени репресијама. Спроведена је интензивна мађаризација бајских Буњеваца. У осамдесетим годинама сам био у Баји. Наши Буњевци су тамо нестали, асимиловани су и остали и без оно мало институција које су некад имали – закључује Бабић.
И поред свих проблема који су их задесили током стогодишње историје, Буњевци сматрају да је одлука њихових предака на Великој народној скупштини у Новом Саду била исправна јер су се определили за опстанак. О ставу Буњеваца према Великој народној скупштини најбоље сведочи чињеница да је 25. новембар, дан одржавање Велике народне скупштине 1918, код Буњеваца зацртан црвеним словима – тај датум је њихов национални празник.
Ержебет Марјанов
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
