– Мислим да је то колективни учинак свих нас – сматра Пастор. – У том погледу ова кампања ће бити сигурно другачија него пре четири, осам или 12 година. Праг толеранције је данас другачији и у војвођанском јавном и политичком животу јер смо део контекста.
У таквим условима, када додатно ни опасност од коронавируса није прошла и постоји забрана окупљања, да ли ће бити довољно време које је одређено за организовање изборне кампање?
– Протекле две и по деценије, откад сам у политици, било је безброј кампања, тешко је и да их набројим, и свака се разликовала од претходне, али овакву кампању као сада, нисмо имали и надам се да дуго нећемо ни имати. То није последица нечије воље, него је последица сплета околности, прилагођавања тим околнистима, што је високи приоритет. Када смо прекинули ток кампање средином марта, договорили смо се да ништа није прече него савладавање епидемије. То није политичко питање него је животно, односно егзистенцијално здравствено питање да се око тога сконцентришу снаге с циљем да то не буде страначко, дневнополитичко профитирање. Мислим да је учињено максимално у вези с прикупљањем потписа и другим изборним радњама. Током јуна имаћемо већи маневарски простор за сусретање с грађанима и за класичне садржаје на које смо навикли. Ако хоћемо да будемо објективни и поштени, мора да се каже и то да, ако неко мисли да се може квалификовати као озбиљна алтернатива за изборе у току кампање, тај не зна шта је политика. Мислим да је за то потребно много више времена, сериознији, марљивији период наметања, стварања ситуације препознатљивости. Ко је себе тако градио, њему ће и мајска кампања каква јесте и јунска каква буде, бити сасвим сигурно довољне. Ко то није радио, или је радио, али је упропастио оно што је у једном тренутку од грађана имао, као да је отворио прозор и све то бацио напоље, њему не да неће бити довољно 40 дана, него не би му било довољно ни 140. Они који приговарају у вези с доступношћу медија, објективношћу, демократичношћу – сигурно има истине у тим реченицама, јер ниједно друштво није идеално – али се обично ради о самооправдавању, које се види и у овој земљи, као и у окружењу. Онај ко је у протеклом периоду пропустио да гради себе, требало би да почне да то ради, можда не за ове изборе, него за следеће. Онај ко је то радио – ако смем да кажем у односу на Савез војвођанских Мађара а да не будем нескроман и хвалисав – морам да кажем да смо ми у протеклим годинама перманентно били на терену, радили, водили рачуна о организацији и о ономе што људи кажу. Ми немамо проблем с тим, нама је и тих 40 дана доста.
У ранијим изјавама више пута сте нагласили да је важно да изаберемо јак војвођански парламент. Колико тренутна ситуација може утицати на то?
– Изборна кампања је увек посебан период у политичком животу града, регије, државе, који је увек другачији јер тај период карактерише већа температура политичког амбијента. Напросто је то природа избора и кампање. Битно је да се, када кампања прође, све врати практично у нормалну температуру и да се у току кампање не наносе повреде и политички ударци који би евентуално стварали незарастиве ране. У том погледу не мислим да је ова кампања у суштини другачија него неке претходне и надам се да ћемо, када ова кампања буде прошла, моћи да се вратимо у нормалну атмосферу у парламентарном раду. Исто тако, морам да кажем да видим једно веома симптоматично и застрашујуће померање прагова толеранције. У том погледу тешко би било да човек то припише само једном учеснику политичког живота. Мислим да је то колективни учинак свих нас. У том погледу ова кампања ће сигурно бити другачија него пре четири, осам или 12 година јер потпуно је сигурно да је праг толеранције данас другачији и у војвођанском јавном политичком животу јер смо део контекста.
Не мислите да је, ипак, у Војводини праг толеранције већи у односу на онај који генерално важи за цело друштво?
– Можда ту има неке мале разлике, али је сигурно да је тај праг и с разликом данас на другачијем месту него што је био пре осам или 12 година. Треба ту дозе самодисциплине и велике дозе суздржаности, али и мало мудрости. Надам се да ће свега бити бар у тој мери да, када избори буду прошли, можемо наставити парламентарни живот, да не реметимо слику коју смо заједнички направили у протеклим мандатним периодима. Мислим да је војвођански парламент с другачијим унутрашњим стандардима функционисања расправе, сучељевања, сукобљавања ставова него, рецимо, републички. То није квалификација него је чињенично стање. Мислим да је свима нама од интереса да то тако и остане.
Да ли бирачи у тренутку избора воде рачуна о томе ко, како и шта представља?
– Мислим да воде, из тог разлога сматрам да ће сви који играју на карту дестабилизације политичких прилика, срозавања прага толеранције, убијања људи у појам, и овом приликом добити онолику подршку колико заслужују. Значи, минималну. Мудро је изборно тело.
С председником Александром Вучићем, како то и сами кажете, током протеклих година изградили сте добру сарадњу и међусобно поверење и имали сте велике заслуге у томе што су односи између Србије и Мађарске данас изузетно добри. Како гледате на веома грубе нападе на председника и његову породицу?
– Обично се каже да је учесник јавног и политичког живота изложен већој пажњи, критици и већем притиску. Ко се упустио у политички ринг, мислим да је и свестан тога. Али, мислим да то ни у којем случају не сме да значи да је некога могуће тако тући као што кажете. Генерално, мислим да однос према председнику републике и однос учесника политичког живота према председнику републике морају да буду другачији него што је однос према осталим учесницима политичког живота. То је нешто што се у овом друштву заборавља. Председник републике је институција и однос према председнику републике, по мени, увек ће бити мерило стања у јавном и политичком животу, нарочито однос према његовој фамилији и његовој деци. Мислим да ту има страшно много да се коригује и мислим да је велика трагедија што тако велики број људи тако нешто себи дозвољава. То није пре свега проблем председника, јесте да он мора то да изнесе на ногама, али је то пре свега срамота тих људи који то себи дозвољавају. Да ли се председник од тога може сачувати, да ли неко може председника од тога сачувати, да ли, на пример, могу ја председника од тога сачувати? Мислим да не могу, и ту бих се вратио на један од мојих претходних одговора о праговима толеранције. Тамо где се такве реченице могу изговарати и такве реченице добијају медијски простор, то је јако страшно. Мислим да ту контраудар, који доста често уследи, не може вратити ствари у нормалу. У таквим ситуацијама остаје човеку утеха – не бих саветовао, али је искуство такво да се то најчешће дешава тада када у суштини нема нормалног аргумента, када нема суштинске, алтернативне идеје него се практично све сведе на такво лично науђење. Мислим да политичка и јавна сцена ове државе заслужује боље.
Ержебет Марјанов
Савез војвођанских Мађара је за непуна два дана за своју изборну листу кандидата прикупио у марту око 11.000 потписа подршке. Носилац сте листе, да ли би сте били спреман да прихватите још један мандат на челу покрајинског парламента?
– Први сам на кандидатској листи СВМ-а за избор покрајинских посланика. Према свим очекивањима, чак и по најконзервативнијим, требало би да будем посланик. Шта ће после тога да буде, то ћемо да видимо. То није само питање моје жеље или амбиције него низа других околности. Тиме се данас не оптерећујем. Дуго сам већ у овом послу, нећу бити предуго, али ћу још бити. Да ли сам се уморио? Ово је тежак посао, овде треба имати живаца, енергије, мудрости и самоконтроле. Мислим да још имам енергије. Колико ћу имати, то драги Бог зна, али колико будем имао, дотле ћу покушавати савесно да обављам посао који сам прихватио. Каква ће ми бити позиција као посланика покрајинског парламента, то је ствар о којој ћемо разговарати неком другом приликом, после избора.
Од 1996. године сте у војвођанском парламенту, у два мандата и председник Скупштине, због чега војвођанска скупштина никад није доставила Народној скупштини предлог закона о финансирању, када таква законска могућност постоји?
– Било је разговора на ту тему. Ја сам тај разговор водио више из позиције председника Савеза војвођанских Мађара, него председника војвођанског парламента због тога што је та тема део коалиционог споразума између Српске напредне странке и СВМ-а. Сам тај разговор је био успешан, постојала је отвореност у односу на то питање, али та отвореност није била довољна, због тога што иза те отворености овде у Новом Саду нисам успео да нађем партнере с којима ћу то урадити. Из тог разлога је то питање практично остало недотакнуто. У протеклом периоду нисмо успели да направимо искорак, не због тога што је председник државе, или председник СНС-а, то кочио или није хтео, него због тога што за ту причу овде нисам нашао партнера. Да сам нашао, не знам какав би био расплет догађаја, али бисмо вероватно били ближе циљу него данас, то је сигурно. Иначе, мислим да се то питање – то није нова мисао, тако мислим од почетка – не може решавати у конфликту. Може се решити једино у договору и сарадњи. Кад се од тога прави конфликтна ситуација, онда је то вероватно интересантно због стицања политичких поена, али то сигурно није пут за решавање самог тог отвореног питања. Мислим да се с очекивањем, надањем и форсирањем тог питања не сме стати. Да ли ће после ових избора поново бити шансе за то питање? Мислим да би требало да буде. На крају крајева, то је само привидно политичко питање, у суштини је уставноправна обавеза, нормирана, једнозначна рочна обавеза. О том члану Устава, приликом конципирања уставног текста, постојао је широки консензус, персонални и политички. Ако је то тако, онда мислим да се тај консезнус мора спровести до краја. Надам се да ћемо бити у ситуацији да то урадимо. Истицање тог питања, нажалост, доста често вуче за собом епитет као да онај ко ту реченицу изговара жели да науди, дестабилизује, а практично се ради о реализацији једне уставне одредбе која је данас на снази.
