Или је био саучесник у уништавању наших живота и државе. Журба да се удовољи захтевима европских политичара, на којој инсистирају Вучићеви противници, само је још једна у низу катастрофалних грешака које су смислили, предложили и урадили током свог бављења политиком.
Катастрофа у политици може да се тумачи као скуп пропуштених прилика. Али није тачно да је садашња опозиција нешто пропустила. То је клопка. Смишљена обмана. Порпагандни трик. Брзином светлости продали су све што су могли. Воду. Ваздух. Небо. Земљу. Руде. Људе су продали страним банкама, које су им узеле штедњу из сламарица да би им давале зеленашке кредите. Да су остали на власти до данас Србија не би била власник ничега. Па ни саме себе.
Актуелни опозициони манифест јесте да спорост решавања захтева Запада слаби Србију. Зато заговарају хитност у одлучивању, јер знају да Србија од те брзине не би имала никакву корист. Напротив. Истина је потпуно другачија. Брзоплетост би довела до неповратних штета. За државу. И грађане. Што брже будемо испуњавали захтеве, то ћемо брже слабити. А опозиција у тој штети вреба своју шансу да се слабљењем државе дочепа власти. Та идеја је наставак њихове старе политике.
Историчар гледа у прошлост, а политичар у будућност. Аристотел није могао да претпостави да ће у једном тренутку људског развоја грешке једне, условно речено, краткотрајне владавине, моћи тако дугорочно да одређују и коче будућност једне државе. И једног народа. Србија је доказ за то. Компликације практичне политике никад нису производ актуелног тренутка. Сваки политички акт има своју предисторију. Сваки проблем има своје фазе развоја. Тренутна позиција Србије на Косову и у односима с Русијом и Европском унијом није прости збир актуелне прерасподеле моћи и жеља на политичкој мапи Европе. И света. КПЈ, Милошевић, а нарочито ДОС, направили су од будућности Србије необележено минско поље. Свака нагазна мина с којом се сусрећемо данас посејана је у последњих пола века.
Кључно семе самоуништења посејано је прво 1968. Сетва је настављена 1974. и 1989. године. Да би коначан плод дала 2000. године.
- Читати будућност је тешко, али видети чисто у прошлост је још теже. Кажем чисто, то јест, без освртања на било шта што се догодило у међувремену - каже Едмон Жалу.
Кад разгрнемо романтичну представу о студентским протестима која се већ 54 брижљиво негује, добићемо једну сасвим другачију слику. Протести су организовани да би се на њима регрутовале нове снаге које ће у часу историјске неопходности искорачити из сенке и преузети власт. Антибирократска револуција заправо је изведена да би се с власти уклониле комунистичке бирократе које нису биле кадре нити вољне да демонтирају властиту државу, и све њене виталне органе - фабрике и институције. На власт је доведена нова елита.
Клопка је била постављена и деведесете су биле неизбежне. У свим републикама новостворене елите биле су програмиране за рат. Сукоб је био и циљ и средство. Рат је служио да се републике бивше СФР Југославије економски разоре и учине зависнима од Запада. Да се разори привреда и економска сигурност грађана.
Продаја фабрика странцима и домаћим тајкунима, као и гашење фабрика кроз неуспешну приватизацију био је кључни елемент тог плана. И да се онда, након успостављања нових власти, странцима омогући да инсталирају своју индустрију.
Почело је с грађевинским, прехрамбеним, хемијским и фармацеутским сектором. Опстао је мали број фабрика и производа. Гвожђе, цинк, бакар, олово, стакло, као важне робе, које стратешки нисмо смели да имамо, прошле су кроз агонију уништења. Бор и Смедерево се после две деценије пропадања поново дижу. Али је уништена комплетна индустрија пољопривердних машина. Аутомобилска и електронска индустрија. Од 5. октобра до 2012. све те позиције су заузели странци. Захваљујући томе у Србији данас има тако много немачких фабрика. И зато Немачка сматра да је у позицији да нам намеће свој став.
- Предисторија и постисторија неког историјског феномена откривају се у самом феномену - писао је Валтер Бењамин.
Шта се десило најбоље могу да објасне опозиционари. Они су крагујевачку заставу уништили и поклонили Италијанима, да би данас њени власници Американци, који су у међувремену постали власници Фијата, 1.500 људи прогласили вишком. И, ма колико то прозападна медијска машинерија, оличена у Шолаковим медијима покушава да пребаци актуелној власти, то није тачно. Јер, крагујевачку „Заставу„ није уништио Вучић. Већ ДС и Г17 Плус. Као и остатак српске привреде. Сви проблеми с којима се Србија суочава данас настали су у периоду између 2000. и 2012. године.
Притисак може да значи само једно. Странци рачунају да из нашег поновног слабљења могу извући нове користи, кроз приватизацију преосталих ресурса. Међутим, притискањем Србије Запад не може добити ништа. Из два разлога. Већ смо им све дали за време ДОС-а. Наше руде. Нашу воду. Нашу земљу. Наше фабрике. А оно што је остало, ЕПС, Телеком и водоводи, то им не дамо.
Уз то, Србија више није земља коју може да уцењује како ко стигне. Још је важније то што ће позиција Србије с временом додатно јачати. Економски и политички. Времена се мењају. Европској унији требају брзи поени, нама не. Брзина на којој инсистирају Немци, Аустријанци, Американци жели да нас заведе да нисмо били довољно неопрезни. Довољно политички глупи. Довољно неразумни. Да треба да наставимо да се понашамо као стадо које хита да буде храна европским лидерима.
Време је наш највећи савезник. Што више, што мањих, што ситнијих корака, између којих треба настојати да се извуче максимум користи и од Истока и од Запада, то боље по нас. Рат у Украјини биће завршен у једном тренутку. Нема ратних сукоба који вечно трају. Што више Русија буде ишла на исток и како се источно тржиште буде развијало науштрб Запада, тако ће српски потенцијали добрих односа с Русијом и јефтиних енергената у будућности све више постајати роба на цени. И позиција у вези с Косовом може да еволуира протоком времена. Може се десити да оно што је данас немогуће за 20 година буде сасвим реално. Позиција Србије је лоша зато што су у претходних 54, односно 104 године, Срби сами доприносили својој пропасти.
Претпоставка опозиције и њима блиских интелектуалаца да ће Србија увек имати само непријатеље је чист дефетизам. Она је аутодеструкција. Самодиверзија у којој диверзанти чине више штете него што се од њих тражи.
Ево непобитних доказа. Америка и Русија су данас крвни непријатељи. Али, то није било тако одувек. У четири обраћања нацији, од 1824. до 1828. Yон Квинси Адамс истиче одличне односе САД с Русијом.
- Смрћу руског цара Александра, која се догодила истовремено са почетком последњег заседања Конгреса, Сједињене Државе су лишене дугогодишњег провереног, сталног и верног пријатеља. Рођен у наслеђу апсолутне моћи тај монарх је од младости био научен да осећа снагу и вредност јавног мњења и да буде разуман да би интересе његове властите владе најбоље унапредио искрен и пријатељски однос са овом Републиком, као што би интереси његовог народа били унапређени либералним односом са нашом земљом. Искрена и поверљива размена осећања између њега и Владе Сједињених Држава о питањима Јужне Америке догодила се у периоду који није много претходио његовој смрти, и допринела је да се поправи тај курс политике који је другим владама Европе оставио не алтернативе, већ да се пре или касније призна независност наших јужних суседа, за шта су пример већ дале Сједињене Државе.
Он изражава уверење да ће се склад и добро разумевање између две нације наставити и са царом Николајем - каже Адамс у уводном делу говора 1826. године.
У обраћању нацији годину дана касније, Адамс са жаљењем обавештава конгресмене да се Русија налази у рату са Турском. Он полаже наде да ће бог помоћи цару Николају и Русији да победе у рату. И да ће та победа помоћи и Грцима да победе у рату са Турском. Те 1827, Америка је у већем непријатељству била с Великом Британијом, с којом је имала забрану слободне трговине. Деведесет година касније Вудро Вилсон је променио парадигму америчке спољне политике. И од Русије направио највећег непријатеља Америке. И Запада.
Дакле, ако су Русија и Америка за 90 година од пријатеља могле да постану највећи непријатељи, зашто би се искључила опција да се промене околности у случају Србије? Да на нашој страни не буду само Русија и Кина, већ да се списак наших моћних пријатеља увећа и промени. Као и да садашњи заштитници косовских Албанаца пређу на нашу страну. То је могуће ако се ствари поставе тако. Уколико се поставимо губитнички, како предлаже наша опозиција, и њој наклоњена интелектуална елита, Србија ће увек, зато што ми као грађани тако хоћемо, бити вечита монета за поткусуривање.
Зато позицију Србије не треба тумачити тако фаталистички. Ниједно стање није коначно, и није непроменљиво. Геополитика није монада. Људи и околности могу да је измене. Ми смо данас ту где јесмо, јер су се наше политичке елите дуже од 100 година, од Првог светског рата, а поготово у последњих 60 година, својски трудиле да одмогну Србији. Да је супротставе интересима свих, и здравом разуму.
Милорад Бојовић
