Нови мост у Новом Саду, више од две године налази се у фокусу једног броја НВО активиста и политичара. Разлози које износе против моста не могу се убројати у рационалну забринутост. Тврдње да ће нови мост у продужетку Булевара Европе представљати пакао за Новосађане, равне су мишљењу да је земља равна плоча, или да се олово може претворити у злато. Својим противљењем градњи четвртог градског моста они негирају развој људске цивилизације, сва научна достигнућа и све очигледне потребе једног града и грађана који у њему живе.
Наша мрачна осећања не заслужују поверење, сматрао је Јасперс. Следећи своје залбуде НВО активисти подносе тужбе и жалбе против свог града међународним оргнизацијама. То је јасна интенција да желе да спрече његов развој. А своје акције заснивају на уверењу да ако успеју да стопирају један пројекат, могу стопирати и све друго.
Пошто већ две године мост оспоравају истим нерационалним и погрешним разлозима, дужан сам да поново наведем одређене рационалне аргументе, који ће несумњиво доказати да је њихов приступ погрешан. И да је инспирисан погрешним намерама. Они против моста не протестују због бриге за здравље грађана, јер оно неће бити угрожено. Њихов протест је занимљив из других разлога. Две банке из Европске уније биле су врло заинтересоване да финансирају његову градњу. И то под неповољним условима за нас. Може се извести закључак да се протестима не тражи суспензија пројекта, него промена извођача и финансијера.
Сви разлози које они данас у 21. веку износе, већ су виђени на овим просторима, али пре 452 године. У роману „На Дрини ћуприја”, овенчаном Нобеловом наградом, Иво Андрић пише да су житељи Вишеграда 1571. године сматрали да ће Мехмед-пашина ћуприја направити пакао од њихове вароши. И да градња једног тако велелепног моста не личи ни на шта. И у настојањима да га се реше, они су пре скоро пола миленијума мислили и предузимали исто што и Новосађани данас, 2023. године.
- Браћо, дотужило је и ваља да се бранимо. Видите лепо да ће нас ова грађевина ископати и појести. И деца ће нам на њој кулучити, ако нас још буде. Ово се за наш ископ и ради, а не за друго. Сиротињи и раји ћуприја и не треба, него Турцима; а ми нит’ дижемо војске нит’ водимо трговину; и скела нам је много. Него, нас смо се неколицина договорили да идемо ноћу, у глухо доба, и да обарамо и кваримо, колико се може, што је направљено и подигнуто, а да пустимо глас како вила руши грађевину и не да моста Дрини. Па да видимо хоће ли шта помоћи. Другога пута немамо, а нешто ваља радити.
Историја је сурова. Увек се понавља. Нажалост, не на добро. Нико не учи на грешкама из прошлости, и уместо добрих копирају се лоши обрасци. Апсурдно, али истинито, свако време има своју касабу. Свог Радисава. Прасвест која се плаши непознатог. Свој паланачки дух и своју филозофију паланке, која је посебно изражена у понашању људи који себе без покрића сматрају узвишеним тумачима сваке вредности и сваке потребе. Један број Новосађана, иако је Нови Сад од свог настанка исказивао космополитски дух, због ког је проглашен и Српском Атином, болује од истих мана као и вишеградска касаба пре 452 године.
Вредност пројектованог моста не може да се мери снагом ирационалног страха две стотине, пет стотина или две хиљаде људи. Корисност моста мора да се мери квалитетом који ће имати преосталих 450.000 Новосађана. Нови мост представља инвестицију за будућност. Темељ за нове генерације. Њима треба омогућити да имају квалитетну основу за даљи развој града.
Дунав је чињеница која не може да се игнорише. Дунав је сила под сенком Тврђаве, рекао би Балашевић. Дунав се не може заобићи, нити прескочити. Може се само премостити. И то на местима која ће се настављати на ауто-путеве и брзе саобраћајнице, што је логика новог моста. То знају сви који возе аутомобил. Булевар Европе спаја Нови Сад с ауто-путем Суботица - Беорад и посредно са северном, западном Бачком, али и Банатом. То је најлакши и најбржи улаз у Нови Сад. Кад мост буде завршен то ће бити пречица од Бачке до Срема.
Један мост за брзи прелазак на сремску страну града више није довољан за град од скоро пола милиона људи.
Такође, на Шодрошу нема ничега чега нема у целој Војводини. И не само у Војводини. Него и у Румунији и Мађарској. На Шодрошу у изобљу има дивље купине. Речне врбе, тополе, коприве и шипражја. Поуздано знам да пецароши с пролећа искрче пут до воде, али до јесени он зарасте, па морају да га крче опет. Што указује да је вегетација на Шодрошу заправо коров. А коров је по својој суштини неуништив. Неуништивост и бескорисност су дефиниција корова. И мост не може да му нашкодити. Он ће се обновити чим радници уклоне скеле. Сваком ко Шодрош види изблиза јасно је чему се противе. Шта спречавају. Они онемогућавају раст успеха, јер им то одузима шансу да сами буду успешни. Зато мост, као и сваки успех власти доживљавају као свој лични неуспех. Као фрустрацију. И зато су осмислили пропагандну кампању преко које покушавају да успех прогласе назадовањем. Да прогрес прогласе за дебакл. Да напредак назову опасношћу. Штитећи коров они спречавају прогрес. Узалуд им. Ништа није успешно као успех.
Осим тога, занимљиво је и да је мост од 2008. до 2012. године био главна пропагандна тачка развоја Новог Сада. На Интернету може да се нађе најмање 19 линкова који откривају да је мост до Сремске Каменице, пре 11 година навођен као историјска развојна шанса града.
- Поред Жежељевог моста, имамо готов пројекат за градски мост на стубовима некадашњег моста Франца Јозефа и волео бих да обезбедимо средства за мост до Сремске Каменице. Он ће бити најскупљи, јер је ту Дунав најшири. Коштаће више од 100 милиона евра - рекао је 2011. године у интервјуу Вечерњим новостима тадашњи градоначелник Новог Сада. А у угашеном бесплатнику 24 сата 8. јуна 2011, тадашњи директор ЗИГ-а Борислав Новаковић је рекао:
- Према ГУП-у планирана је изградња новог моста преко Дунава у продужетку Булевара Европе, од раскрснице са Сомборским булеваром до везе са обилазницом око Сремске Каменице. Овај правац представља део главног правца од ауто-пута Е-75 на Бачкој страни до државног пута 2. реда на Сремској страни. Градњом овог правца ће се реализовати ефикасно повезивање магистралних путева на Сремској и Бачкој страни Новог Сада.
Два су могућа разлога зашто 2008. године није било протеста. Или су активисти сматрали да је добро да се мост гради у продужету Булевара Европе, дакле на истом месту где се гради данас,или пројекте тадашње власти, садашње опозиције, нису узимали за озбиљно. Шта год да је разлог, јасно је да се данас буне из политичких, а не еколошких разлога и да су били јатак неспособне, обманама наклоњене власти.
Противници моста који су ћутали пре 25 година, данас тврде да се боре за одбрану Шодроша, Каменичке аде и Рибарца. Питам се како им онда није сметао план да се у срце „плућа Новог Сада” инсталира међународни ауто-камп, који је 2008. године био планиран на Рибарцу? Не мора се бити еколошки експерт па да се закључи да би издувни гасови, уље и друге прљавштине које за собом остављају стотине аутомобила више нашкодило Дунаву и околном екосистему од стубова новог моста. Биле су предвиђене и две марине. Једна између Морнарице и Штранда, а друга на територији садашњег купалишта „Шодрош„. На Каменичкој ади била је планирана изградња комерцијално-пословног центра, хотелског комплекса и потенцијално још једне марине. Бродови и чамци такође користе нафту, бензин, уље, и друге загађиваче, па се марина не може убрајати у еколошке дистрикте, нити оазу здравља на Дунаву.
Сви побројани пројекти промовисани су на више међународних сајмова, а излазак Новог Сада на реку подразумевао је изградњу спортско-рекреативних објеката, хотела, комерцијално-пословних садржаја. Међутим, због тих планова није од туге пресвиснуо ниједан дабар. Нити је уследио егзодус комараца и ноћних лептира.
Политика не може да буде лишена сврхе. Не може да буде езотерични посед једне групе људи, а да свима другима буде забрањена. Сваки нови мост представља нове могућности. Нове увиде и нове перспективе. Сваки мост је пут у бољу будућност. Нови мост је вододелница. Разделник између Новог Сада прошлости и Новог Сада будућности. Архитектура нигде у свету није градња спаваоница. Грађевине су идеје и визије остварене у бетону и челику. Нови мост биће екцентричан. Али, он презентује несвакидашње размишљање. Другачији угао гледања на стварност. Он мора да буде грандиозан. Да импресионира. Да остави без даха! Нови мост треба да буде наш Геркин, наш пут до неке новосадске куле „Сент Мери ејкс”. Нови мост је неопходност да би се појавио неки новосадски Норман Фостер, или Заха Хадид. Борци за Шодрош управо то желе да спрече, јер знају да тада никакве диверзије неће моћи Нови Сад да врате уназад, нити да заробе његове перспективе.
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)
