Кампања је у целости била погрешна, јер се заснивала на сујеверју да су класична музика и врхунска уметност уопште, резервисане само за елиту из „круга двојке”. Што је, наравно, изванредна бесмислица. Уметност има улогу непогрешиве навигације за цео народ, а не улогу повлашћене хране за елиту. Међутим, слоган кампање одлично пристаје политичкој елити из „круга двојке”. Они већ 30 година доказују да о политици, држави и изборима не знају ништа. А о потребама грађана још мање.
У последњих 10 година њихово незнање је достигло размере гротеске. Све што кажу буде другачије. Већ 11 година тврде да ће Србија банкротирати, а БДП је сваке године све већи. Сваког дана тврде да је СНС странка лузера, да Вучић води погрешну политику. Да све што ради ради погрешно, и да ће га лако победити чим дођу избори. Међутим, на сваким новим изборима Вучић добија све више гласова, а они све мање. Тако треба тумачити и њихове тврдње да ће на новим изборима доћи на власт.
Прво, након што је Вучић најавио да ће на пролеће бити избори, сви су ћутали бар 15 дана. Онда су у етар пустили аналитичаре с лажним истраживањима јавног мњења о тобожњем расту њиховог рејтинга. То је најобичнија димна завеса, сачињена да прикрије њихов страх од избора. Ко год уме да рачуна разумеће да је реч о уобразиљи која се граничи са апсурдом. Опозиција од 2012. непрестано слаби. И не показује ниједан знак јачања. Напротив! ДС је 2012. године имала око 26 одсто гласова. Онда је 2014. пала на 7,6. А 2022. ДС је у врло широкој коалицији имала мање од три одсто гласова. Целокупна опозиција, свих 23 странке, заједно су имале 1,2 милиона гласова. Што је за око 400.000 гласова мање од СНС-а, а 1,1 милиона гласова мање од Вучића, који је у првом кругу добио готово 2,3 милиона гласова.
Најаве и наводна истраживања јавног мњења о силној снази опозиције нису ништа друго до пуко збрајање имагинарног. Аритметика за незналице. Мисле ако се сви саберу Вучић ће се одузети. Ако се удруже Ћута и Милица, Мариника и Бошко, Зеленовић и Алексић, Лутовац и унук Драже Михајловића, то ће бити довољно да грађани падну у транс и забораве да су Ћути минихидроелектране већи проблем од Косова и Куртија. Да је Мариника у исто време за геноцид у Сребреници и за проглашавање Срба за ратне злочинце и увођење санкција Путину, а Бошко се у Путина и Ратка Младића куне више него у себе. Лутовац и даље има Титову слику у новчанику, а Воја Михајловић, Дражину. ДС је за геј бракове. Двери, ДШ и Заветници нису. Па ипак, непомирљиве идеолошке разлике нису гарант да би им новчаници били у свађи, кад би се домогли власти. Зато се уздају у сомнабулизам бирача. У могућност да изгубе разум. Зато се наивно баве теоријом скупова. Њихове заблуде не треба мешати са Канторовом наивном теоријом скупова, нити с Раселовим парадоксом. Опозиција жели да изврши насиље над бирачима, тако што би из бирачког списка исписала све грађане који гласају за СНС.
Чиста истина отров је само за нерационалне људе. Њихове су наде мрачне и очајне. И из тог очаја израстају нездраве политичке идеје. Рекли су - нећемо парламентарне, већ само београдске изборе. Али, то није зато што добро стоје у главном граду. Та тврдња је изговор. Заваравање трагова. Алиби за лош рејтинг. Срећа није поуздан пријатељ. Никад више не може да се понови 2022. Опсенар може да вара само док не изађе на сцену. Пошто већ 12 месеци учествују у раду градског парламента Београђанима је јасно да би опозиција удавила Београд и Београђане.
Кажу њихови аналитичари и медији - добро стоје у Новом Саду. То исто су тврдили и прошле године, па је Вучић добио 103.000 гласова, а сви други кандидати заједно су имали 40.000 гласова мање од њега. Дакле, да би победили треба им још најмање 41.000 хиљада гласова, под условом да сви заједно освоје колико и прошле године. Али, с тиме не треба рачунати. У међувремену су урадили бар 10 ствари које су противне интересима и жељама Новосађана. Хтели су да спрече градњу нових мостова. Нових паркова. Јавних гаража. Они желе да Нови Сад врате у време кад су инвеститори морали да купују уметничке слике од тадашњег директора Завода за урбанизам да би легализовали незакониту градњу, или да би урбанистички планови били усклађени са њиховим жељама. Али, Новосађани су 2012. раскрстили с временом кад су инвеститори пиштољима лицитирали парцеле за градњу и кад су градске дангубе куповале успешна предузећа да би их опљачкали, одвели у стечај и отпустили раднике. Новосађани траже нове паркове, мостове, булеваре и да се настави с политиком доласка светских индустријских гиганата попут „Континентала” и „Нидека”.
У Бачкој Паланци, где већ 20 дана трају протести против локалне власти, за Вучића је прошле године гласало 18.063, од 28.377 Паланчана изашлих на изборе. То је 10.000 гласова више од свих преосталих седам кандидата заједно, иза којих је стајало седам коалиција са више од 20 странака. Тако је у свим градовима и општинама.
Победа није ствар среће, већ производ мукотрпног рада. Јединствене визије и политичког умећа. Шта бирачи могу да виде у опозиционим редовима? Да не могу да се уједине ни кад су слаби. Нико од њих неће да се одрекне места председника странке ни кад су на граници цензуса. Није тешко погодити како би се понашали кад кад би се, неким чудом, дочепали моћи. С друге стране, Вучић је у тренутку највеће моћи, кормило странке препустио Милошу Вучевићу. Само дилетанти мисле да је то је нелогичан потез. Међутим, свако ко политику не тумачи као јефтин перформанс, разуме да је у питању двостурка добит. Прво, Вучић је добио простор да се посвети државничким пословима и стварању надстраначког народног покрета за државу. Друго, Вучевић је као политичар од формата и дугогодишњи потредседник, логично одабран да још више унапреди рад странке и побољша рад локалних одобра. Такође, народни покрет ће привући многе људе који нису желели да буду чланови партија, али желе да се баве политиком. Дакле, СНС је рокадом Вучић - Вучевић добио простор да увећа резервоар гласова. С друге стране опозиција је својом искључивошћу, поделама, и уједињавањем без визије, само ради освајања власти, изгубила чак и оно мало потенцијала који је имала пре избора 2022. године. Кад су се нашли на осветљеној политичкој позорници, заиста се показало да немају ништа да понуде осим сто пута прежваканих спинова и лажних афера. Критика се не једе. Не ставља се у новчаник. Од критизерства се не школују деца, нити отварају радна места.
Тачка гледишта грађана је најзначајнији фактор за изборну победу. Они од опонената било које власти очекују перспективнију визију. Никако понор и мрак. Нипошто јад и страх. Живот се састоји од кретања. У кретању је његова суштина. Људи који најчешће излазе на изборе од леволибералне опозиције већ 33 године слушају исте злослутне тираде. О пропасти. Санкцијама. Бесу Запада. Злу српског национализма које терорише Балкан. И елдораду који нас чека кад престанемо да будемо Срби. Млади људи, који имају мање од 30 година, још мање желе да верују политичарима који им сваког дана нуде апокалиптичну визију Србије, уколико они њоме не загосподаре. У политичкој аналитици нема места ни за мржњу ни за благонаклоност. Само за суву истину. Политика стварно није за свакога.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик.
