Тоша, батаљонац добровољац у Српском народном покрету за националну слободу Срба 1848–1849, његов син Младен, делегат Велике народне скупштине 1918. и Младенов син Милутин, који је погинуо у Великом рату у Добруџи.
Тако нам је Милош Станчић, некадашњи професор математике у кикиндској гимназији, који је праунук Стефана, рођеног брата делегата Младена Станчића, пренео сећања на прадеду-стрица. Његова сећања теку кроз причу о три генерација Станчића. Он је своје сећање започео причом о чукундеди Тоши Станчићу из 1848–1849. године, када су Срби на овим просторима водили борбу за националну слободу у Угарској, чији резултат је била мајска скупштина у Сремским Карловцима на којој је проглашена Српска Војводина.
– Младенов отац Тоша Станчић је имао 19 година када је као добровољац приступио батаљону Кикиндског дистрикта и учествовао у свим борбама 1848–1849. које су се водиле у Банату за националну слободу Срба, чији резултат је била на Мајској скупштини извојевана Српска Војводина – прича Милош Станчић.
Тоша је рођен у имућној породици и био је и касније имућан човек. Његов деда Ћира Станчић је своју последњу вољу диктирао у перо нотаријуса Стевана Телечког, оца Васе Телечког, по којој својим потомцима оставља 20 волова, 30 комада марве, 11 коња и стотину оваца. Тестамент Ћире Станчића се чува у кикиндском архиву.
– Дакле, прадедов отац је био имућан човек имао је и ветрењачу и сувачу, суви млин који је претходио ветрењачама у Банату, и бавио се сточарством и земљорадњом. Након 1849. године деда Тоша је добио плац од око 30 ари јер сваки је од 156 батаљонаца Кикиндског дистрикта је добио плац величине 400 квадратних хвати, односно око 15 ари – наводи Милош Станчић.
Младен Станчић рођен је 1853. године у Куману и био је најстарији син Тоше и Јелене Станчић, који су, осим њега, имали и синове Стефана, Богољуба и Александра и две кћерке, Евицу и Софију. Младен је био ожењен Аницом Јанков из Елемира и имали су два сина, Милутина и Живу и кћерку Вуку. Жива и Милутин су били учесници Првог светског рата и обојица су погинули. Они су, попут осталих Срба из јужне Угарске, били мобилисани у аустроуграску војску и одведени на Источни фронт, где су се водиле жестоке борбе између царске Русије и Аустроугарске. Многи мобилисани Срби су, не желећи да се боре на страни Аустроугарске, пребегли Русима и учествовали у формирању Прве добровољачке српске дивизије у граду Одеси на Црном мору, у данашњој Украјини.
Дочекао старост усамљен
Младен Станчић је остао удовац 1921. године. – Синови су оставили кости на ратиштима, а он је дочекао старост усамљен. Умро је 1931. године. Сахрањен је на кумановачком гробљу, без икаквих обележја. Он је подигао споменик својој мајци Јелени 1893. а њему није имао ко да подигне споменик. На овај начин му се одужујем као праунук његовог брата Стефана, да на неки начин јавност после 100 година упозна наше претке који су 1918. године били прибрани и опредилили се за будућност, каже Милош Станчић.
– Милутин је успео да пребегне Русима и учествовао је у формирању Прве српске добровољачке јединице у Одеси. Био је учесник у тешким борбама у Добруџи, где је и погинуо септембра 1916. године. Његови потомци данас живе у Новом Саду – наводи Милош Станчић.
По историјским подацима, у Добруџи, у румунској Црноморској области, између августа и октобра 1916. године погинуло је око 2.500 војника Прве добровољачке српске дивизије, а више од 6.000 је рањено.
– Имена Куманчана добровољаца којих је, по казивању учитеља Гавриловића било више од 140 – неки су преко Владивостока стигли до Солуна, док су неки учествовали у борбама у Добруџи –уклесана су на мермерној плочи која је постављена изнад врата црквеног храма у селу. Плоча је по избијању Другог светског рата, пре него што су Немци ушли у село, била прекречена да окупатор не би шиканирао потомке Добровољачке српске дивизије у Великом рату. Табла је била скривена све до ослобођења 1944, када је поново угледала светлост дана – прича Милош Станчић.
Жива, други син делегата Младена Станчића, такође је погинуо. Он је учествовао у бици за Галицију, која се водила у раним фазама Првог светског рата између царске Русије и Аустроугарске, тако да је делегат Младен Станчић изгубио оба сина у Првом светском рату.
Младен је крајем 19. века био председник црквено-школског одбора и врстан приповедач народних приповедака из Баната. У Куману су у то време учитељи били углавном сомборски ђаци, међу којима и изузетан интелектуалац Светозар Бајић из Ђале. Он је 20 година предавао куманачкој деци и прикупљао народне приповетке по Банату. Од врсних приповедача одабрао је и свога познаника Младена Станчића и забележио неколико приповедака, које је Матица српска објавила 1905. године. О Младену Станчићу је Светозар Бајић записао 1904. године:
„Младен Станчић из Кумана важи као најразборитији човек у селу, пун је натучен шале и доскочица, па ваљда нема случаја да је некоме остао дужан одговором. Од њега су приповетке ’Медвед као пудар’, ’Пријатељ у гостима’, ’Влах зна писати’...”
Ержебет Марјанов
