Највећи таласи насељеника су стизали у време владавине Марије Терезије и Јосифа ИИ. преко Беча из Баден Витенберга, Алзаса, Лотарингије, Саксоније, Тирола, Прусије... Као напредни земљорадници и вешти занатлије Намци су пре свега населили Банат, Бачку и Срем. Након доношења Патента о вреској толеранцији 1781. насељен је у наШе крајеве и велики број Немаца евенгелиста и реформата.
- Досељеници нису имали презимена, а по наређењу Марије Терезије морали су га сви имати и тако су Немци углавном добили презимена по местима одакле су долазили – наводи Брна.
На Великој народној скупштини у Новом Саду међу 757 делегата Срба, Буњеваца, Словака, Русина, Хрвата и Мађара било је и шест немачких посланика. Они су заједно са осталим делегатима Скупштине донели одлуку о оцепљењу од Угарске и присаједињењу Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији. На том великом народном збору, како то наводи Брна, представник Немаца био је Људовит Мичатек, првак Словака и један од председавајућих Велике народне скупштине.
На овим просторима 1918. живело је више од 500.000 Немаца, словили су за најбројнију националну мањину испред Мађара и Словака – напомиње Брна.
У то време међутим, не може се говорити о уједињеној немачкој мањини на територијама које 1918. године су припадали Краљевини СХС, иако је већина Немаца живела на северу земље, у Словенији, Славонији и Војводини, док су неки живели претходних деценија под аустријском и под мађарском влашћу. Било је међу њима и католика и протестаната и имућнијих и сиромашнијих. Током двадесетих година прошлог века односи између војвођанских Немаца и власти у Београду су били доста добри, иако су из банатски Немци 1920. изразили идеју о обнови Банатске републике.
- Банатски Немци су 1920. године упутили предлог мировној конференцији у Паризу да се врати Банатска Република под називом Банатиа. Банатска Република је као што је познато била проглашена након распада Аустроугарске 31. октобра у Темишвару, али је веома кратко живела – напомиње Брма.
Према идеји банатских Немаца Банатиа не би обухватила само Банат него и Бачку и била би подељена у кантоне којима би управљали представници већинске етничке групе. Предлог за оснивањем Банатие међутим је одбијен.
- После Тријанонског споразума у Версају 1920. којим су исцртане нове границе у Југоисточној Европи, Немцима је остављана могућност да се до 22, јануара 1922. када је ступио на снагу уговор о миру, определе за немачко или аустријско држављанство. То право је и искористило велики број Немаца углавном из економских разлога примили немачко или аустријско држављанство и иселили се из краљевине СХС – наводи наш саговорник.
Прича да су Немци у наше крајеве донели занатска умећа, радили су на исушивању банатских мочвара, са собом су донели више хигијенске навике и нова јела. Прва индустријска постројења су Немци подизали, млинови, кудељаре, пиваре, циглане углавном су били у немачком власништву. Вештачко ђубриво на својим пољима прво су немачка газдинства употребљавала. Подаци Немачког народног савеза говоре да насеље у којима су Немци живели подразумевало се има цркву, школу, управну зграду и велику салу за балове где су се одржавале месне свечаности. Балови, карневали по улицама, жетвене свечаности били су саставни део живота сваког, па и најмањег насеља са немачким живљем. По градовима су осниване библотеке, читаонице, хорови, књижевни кругови… Занимљив је податак да су прва ватрогасна друштва у овим крајевима основали управо Немци. Штампарије и прве новине биле су немачке. Месни недељник на немачком „Дојчес фолксблат фир Сирмиен“ који је излазио у Руми, пребачен је у Нови Сад, а да би се економски помогло његово редовно излажење основано је 29. септембра 1919. године Штампарско и издавачко акционарско друштво и отворена је штампарија. У састав те штампарије је у почетку ушао штампарски уређај штампарско-графичке радње „Меркур“, али су убрзо набављени ротација и други модрерне штампарски уређаји, тако да је то предузеће знатно разгранало свој рад, штампајући два немачка мањинска дневника, по више недељних и повремених часописа и разне друге едиције. Од октобра 1919. године је почео да излази лист „Дојчес фолксблат” који је представљао најдуговечнији и најутицајнији немачки лист у Војводини између два рата.
Јуна 1920. немачка мањина је у Новом Саду основала швапско-немачки савез познат као „Културбунд“. Био је замишљен као неполитичка организација за очување и развој немачког језика и културе. Испало је другачије. Због политичког деловања влада у Београду је 11. априла 1924. распустила „Културбунд“ јер је установа прекорачила одобрена правила и упустила се у дневну политику. Рад „Културбунда“ међутим, одобрен је поново октобра 1927. године. У тридесетим годинама јачањем нацизма „Културбунд“ је постао стожер фолксдојчера који су се у великом броју ставили у службу Трећег рајха и установа је коначно распуштена априла 1941. године.
Немачки интелектуалци уз српски народ
У годинама Великог рата било је немачких интелектуалаца који су стали уз Србију и српски народ. Према историјским подацима међу њима су новинар и књижевних Херман Вендел, криминолог Арчибалд рајс, Катарина Штруценегер која је у току рата била у служби Црвеног крста. Њихова заслуга није само морална, они су извештавали са ратишта и ишли са српским народом и војском и оставили сведочанство о његовом страдању у Великом рату.
Због страшних злочина које је починио Хитлеров режим непосредно након Другог светског рата, кулминирала је мржња према свим Немцима. Одлуком АВНОЈ-а од 21. новембра 1944. године немачкој мањини у Југославији је одређено протеривање и конфисковање имовине. Од јесени 1944. нова власт је депортовала Немце у логоре по Војводини. Логори у Книћанину, Гакову, Бачком Јарку били су логори уништења за Дунавске Швабе.
Према подацима Немачког народног савеза у Војводини се данас око 4.000 људи се изјашњава као Немац. Они се окупљају око Немачког народног савеза који је основан 14. децембра 1996. године у Суботици. У чланству организације постоје и чланови-симпатизери, који су припадници других националности. Немачки народни савез као интересна организација Немаца у Војводини опстанак немачке мањине види у сарадњи и добрим односима са свим народима који живе на овим просторима. Сматра да етничко, верско и културно шаренило Србије представља богатство и предност коју сви који овде живе треба да негују, чувају и унапређују.
Ержебет Марјанов
Фото: Ф. Бакић
