У протеким бројевима већ смо представили поједине прваке националних заједница, међу којима и Мару Маралгусрки Ђорђевић, жену која је била једна од седам посланица на Великој народној скупштини у Новом Саду 1918. када је донета одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Те године су жене у нашим крајевима први пут добиле право да гласају. Оне су биле прве жене с правом гласа и у светским размерама, осим жена Новог Зеланда, Шведске и Велике Британије, које су међу првима имале право да гласају уз одређене услове. Уз Мару Малагурски Ђорђевић, и друге Буњевке, попут Манде Сударевић, Кате Прчић и Анастазије Манојловић, биле су посланице на великом народном збору у Новом Саду и оне су такође биле активне у друштвено-политичком животу. Осим борбе за национални идентитет Буњаваца, бориле су се и за права жена и бавиле се хуманитарном радом.
О борби за права жена на овим просторима писала је др Ивана Спасовић, историчарка у Архиву Српске академије наука и професорка Факултета за културу и медије. Навела је да за су време Првог светског рата 1916. у избеглиштву у Женеви, чланице Српског народног женског савеза, основаног 1906. године са Савком Суботић на челу, послале јавни апел Интернационалној феминистичкој алијанси да се спречи депортација девојака и жена између 13 и 40 година у Аустрију, где су биле изложене крајњим понижењима.
„На дан заседања скупштине у Новом Саду, умрла је Савка Суботић. Када су, током новембра 1918. у 200 изборних јединица на територији Бачке, Баната и Барање бирани посланици за предстојећу Велику народну скупштину на којој ће се те области, неопозиво присајединити Краљевини Србији, право гласа су, први пут у историји Европе, имале и жене. Штавише, њих седам – Милица Томић, Мара Малагурски, Анастасија Манојловић, Марија Јовановић, Олга танковић, Катица Рајчић и Манда Сударевић – изабране су за посланице те скупштине”, наводи др Спасовић.
Манда Сударевић била је супруга Врање Сударевића, великог жупана Суботице, Олга Станковић супруга Војислава Станковића, директора Хрватске земаљске банке у Суботици, који је такође присуствовао заседању у Новом Саду. Анастазија Манојловић је била супруга Владислава, који је, као и његова браћа Душан и Јован, адвокат, а сви су припадници једној од најугледнијих и најимућнијих суботичких породица. У сведочењима тога времена остало је забележено да се у Владислављевој кући припремао словенски отпор и одлазак у Нови Сад.
На простору данашње Војводине и пре стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године постојале су женске хуманитарне, верске и друге организације. Оне су имале стриктну поделу по верској националној основи. „Добротворна задруга Српкиња” у Суботици основана је још 1878. године, а једна од утемељивачица, с уплатом од 1.000 тадашњих динара, била Анастазија Таза Манојловић. „Добротворна задруга Српкиња” у Суботици била је хуманитарна организација, тачније једна од првих женских удружења с циљем да стипендира и помаже девојчице које су лошијег материјалног стања и нису биле у прилици да се школују.
У Извештају о раду „Добротворне задруге Српкиња” у Суботици од њеног оснивања до 1938. године се наводи:
„13 новембра 1918. године, чим је ушла Српска војска у Суботицу ова је Задруга удружена са ’Буњевачком Добротворном Задругом Жена’ уредила болницу за војнике, снабдела је са 200 кревета и за све њих: сламарице, ћебета, перјане јастуке, веш за постеље и за војнике; набављено је за болницу посуђе и намирнице у великој количини 8 месеци. Задруга је водила бригу за храну болесника и рањених војника са средствима из своје касе и од прикупљених прилога у грађанству.”
Магдалена Манда Сударевић (1882–1977), истакнута Буњевка била је супруга Врање Сударевића. Била је активна у Добротворној задрузи Буњевака, и бавила се хуманитарним радом. Пошто је у граду био и велики број оболелих српских војника који су 13. новембра 1918. године дошли и словенским народима донели слободу, председница „Добротворне задруге Српкиња Суботице” Мица Радић покренула је акцију помоћи војницима. Уређена је болница са 200 кревета и свим неопходним садржајима, а међу чланицама Одбора који формиран биле су Манда Сударевић, Ката Прчић и многе друге.
О самом раду Манде Сударевић се мало зна, осим да је била ангажована у хуманитарним и културним манифестацијама у Суботици. Њен супруг, Врања Сударевић био је народни посланик у Краљевини СХС и, листајући Југословенски дневник, може се пронаћи низ текстова у којима су говори Врање Сударевића преношени у целости и који се углавном односе на очување буњевачког језика, данас буњевачког говора. Он се борио за то да се у Суботици и околним местима где су већином живели Буњевци запошљавају наставници који говоре буњевачки.
Да свако говори својим језиком
У броју 125 листа „Невен” на другој страници, у тексту „Основан је женски покрет у Суботици”, пише да је за председницу женског покрета у Суботици изабрана Манда Сударевић, а да је међу агитаторима била и Ката Прчић, која се борила са својим суграђанкама да се Суботица ослободи туђег јарма и да свако може да прича својим језиком.
Ката Прчић је била активна у помагању војницима који су у Суботицу дошли 13. новембра 1918. године. Она се појављује још и под именом Анастазија Рајчић. Била је супруга Александра Рајчића, који је био заменик градоначелника Суботице. а била је изузетно активна у очувању језичког блага Буњеваца, и сама је писала. У новинама из тог времена постоји податак да је популарна Тетуш, како су је ословљавали, гостовала на Радио Београду 27. новембра 1940. и певала буњевачке песме.
Анастазија Таза Манојловић (1889–1974) рођена је од оца Богдана Димитријевића и мајке Христине, рођене Радишић. Отац јој је био градски финансијски саветник у Суботици између 1918. и 1920. године, а супруг др Душан Манојловић, који је студирао право у Клужу и Пожуну и од 1920 до 1921. био велики жупан града Суботице и градски велики капетан – предстојник полиције. Дуго је био и благајник „Добровољне задруге Српкиња” па се може претпоставити да је његова супруга била активна чланица Задруге. Учествовала је у организовању многобројних добротворних приредби, чак и у организацији избора за мис Суботице. Била је ангажована и у раду Народне кухиње „Добро дело”, које је основано на иницијативу „Добротворне задруге Српкиња”. У тој народној кухињи жене су делиле ручак сиротињи.
У листу „Невен” од 10. децембра 1918. године, у тексту под називом „Концерат омладинског друштва у Југославији”, најављује се да ће 11. децембра 1918. године, заједно с другим уметницима, наступити Таза Анастазија Манојловић и извести нумеру од Стевана Стојановића Мокрањца „Мирјано”.
Е. Марјанов, Сандра Иршевић
Аутор портрета приказаних у овом чланку је сликар Илија Смиљанић, портрети су у власништву Музеја Војводине
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
