После 5. октобра 2000. одмах је као "ослободилац" улетео у зграду МУП-а у Кнеза Милоша и засео у фотељу министра. Под ореолом коминистра преузео је све узде и управљао полицијом, а све време заборављајући да је само један од тројице министара и да мора да сарађује са двојицом колега из СПС-а и СПО-а. Грабећи власт, самопроглашени деспот владао је 2000. и 2001. године, пише 24седам.рс-
Не треба заборавити да се после избацивања из министарске фотеље Божа Раткапна Деспот преселио на нову функцију у полицији. Добио је безначајну, али добро плаћену саветничку функцију у Министарству унутрашњих послова и то за међународну сарадњу и реформу. Ту се задржао до 5. октобра 2002. године. Испоставиће се да је ово саветничко намештење било само степеница са које су га његови политички заштитници коначно пометлали са свих функција јер су схватили колико се за његово време размахао "земунски" клан.
За ово кратко време успео је да грађане претвори у таоце мегарастућег "земунског" клана, који је од доласка Боже Раткапне добио ветар у леђа и почео да преузима трговину наркотицима, наводи 24седам.рс.
Отмице и киднаповања деце
Парелално са доласком Боже Раткапне Србију запљускује талас бруталних и језивих отмица деце и имућних грађана.
У киднаповањима су коришћене и полицијске униформе које су војници Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума уредно носили. За отмице, за Прелевићево време у МУП-у, "земунци" су инкасирали 6.650.000 марака. За ове милионе се не зна где су завршили и ко је све учествовао у расподели плена.
За време Боже Раткапне, који је данас потрчко са задатком да спроводи насилне инструкције новог шефа пресвучене Демократске странке Драгана Ђиласа, изведена је прва отмица. Касније су се оне ређале као на траци. Наравно, Прелевић се тога у наступима на Шолаковим медијима више не сећа, али зна да жестоким измишљотинама удара на политичке неистомишљенике.
Вука Бајрушевића брата Бојане Бајрушевић, удовице бизнисмена Владе Ковачевића - Владе Трефа, блиског некадашњем режиму Слободана Милошевића, "земунци" су отели 7. новембра 2000. и то испред зграде у којој је дошао да посети мајку Десанку.
Отмичари су одмах позвали Бојану. Применили су тактику да са породицом отетог разговарају из кола у покрету како би сакрили траг. Да ли их је неко научио ову фору или су лекцију савладали у родној Медвеђи, није познато. За Вукову слободу тражили су пет милиона марака. Иако је сестра тражила помоћ од тадашњег врха МУП-а (читај Боже Прелевића) нико јој није помогао, а само својом храброшћу успела је избави Вука из канџи "земунаца". Платила им је милион и по марака.
Осмогодишњи син Бобе Живојиновића и Лепе Брене Стефан Живојиновић отет је 23. новембра 2000. у вечерњим сатима, испред породичне куће на Бежанијској коси. Отмичари су за његово ослобађање тражили и добили два и по милиона тадашњих марака. Брена и Боба пет дана нису знали да ли им је дете живо. Тек петог дана зазвонио је телефон, а са друге стране жице мушки глас им је хладно давао инструкције:
- Господине и госпођо Живојиновић, ваш син Стефан се налази код нас. Према њему ћемо се понашати људски док сте ви коректни. Неће му фалити длака с главе. Стефана можете откупити на два начина: живог за 2,5 милиона марака, мртвог за пет милиона. У случају друге варијанте, откупљиваћете део по део дечаковог тела.
Ослобођен је на исти дан као и Вук Бајрушевић, 27. новембра. Ни реч о отмици и ослобађању Боба и Брена нису проговорили са полицијом, вероватно из страха да је у киднаповање умешан и неко из МУП-а, на чијем челу је био Божа Раткапна.
Новосадски бизнисмен Драгослав Вуковић, за чији је откуп плаћено два милиона марака, отет је 9. јануара 2001. Отмицу су планирали вође "земунаца" Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, уз шефа "ветрничког" клана Ненада Опачића. Реализатори су били браћа Милош и Александар Симовић уз Владу Милисављевића-Владу Будалу.
Вуковића су отели после седељке у једном новосадском кафићу и то у полицијским униформама. Бизнисмен је ушао у свој аутомобил када му је пришао човек у полицијској униформи. Чим је изашао из аутомобила, “полицајац” је Вуковића ударио пиштољем у главу, а одмах су се појавила још тројица отмичара која су бизнисмена савладала. Улепили су га селотејпом, убацили у њихово возило и одвезли у непознатом правцу. На одредишту су ми ставили лисице на руке и неколико пута га ударили у главу. Касније су му дали мобилни телефон и рекли да зове кога хоће, да каже да је отет и да треба да исплате пет милиона марака.
За слободу је платио два милиона марака, а 15 дана по отмици уследили су телефонски позиви, претње и захтеви да исплати додатну суму до пет милиона.
Шест дана по отмици Вуковића у Суботици је киднапован и бизнисмен Миленко Алексић са крајњег севера Србије. Отмичари су тражили откупнину од три милиона марака. Када су схватили да је само директор у приватној фирми а не власник, пристали су да им исплати 150.000 марака и пустили га на слободу.
Светозар Обрадовић је отет 30. јануара 2000. на аутопуту код Земун Поља. У заточеништву је држан један дан. "Земунци" су га ослободили уз обећање да ће им донети 500.000 марака.
По истом шаблону, устаљеном за време Боже Деспота, отети су и Мирослав Мишковић, Милија Бабовић, Суад Мусић...
Од крадљивца раткапни до деспота
Док је био судија Петог општинског суда на Вождовцу, у чијој непосредној близини се налази и полицијска станица Вождовац полицајац је једног дана судију Прелевића затекао у крађи раткапне са аутомобила. Није ни знао да је у питању „угледни“ судија па га је због крађе раткапне привео у станицу. Када се Прелевић легитимисао, начелник полиције је брже-боље позвао председника суда.
Кажу да је понуда гласила да поднесе предлог за своје разрешење или да се против њега покрене кривични поступак. Више је него јасно коју је опцију тадашњи судија изабрао. Можда је баш због тога код њега рођена мржња према МУП-у, јер ће после тога покушати да српску полицију разруши, када је био петооктобарски јакобинац и коминистар полиције у кратком периоду.
24.седам.рс
