У форми Српске Војводине, а потом и Војводства Србије и Тамишког Баната, српска аутономија под круном Хабсбурговаца постојала је током и након револуције 1848/49. године. Први светски рат је коначно покренуо процес присаједињења Војводине Србији, процес у коме су у редовима српске војске, као добровољци, активно учествовали и бројни војвођански Срби. Победоносан поход српске војске након пробоја Солунског фронта и распад Аустроугарске монархије у јесен 1918. године пружили су Србима Војвођанима могућност да јавно изразе своја дуго потискивана национална осећања. Српски политички прваци, који су се у то време враћали из вишегодишње интернације, почели су да се организују у српске народне одборе, привремене локалне органе власти чије деловање су обележила два питања: национално и социјално. Они су преузимали управу над својим насељима, припремали дочек српске војске која је током новембра без борбе наступала преко Саве и Дунава до Баје и Суботице, Арада и Темишвара, али и спречавали све облике анархије, пљачке и револуције. Први српски народни одбор основан је последњег дана октобра 1918. године у Великом Бечкереку, да би у наредним данима читав Срем, Банат, Бачка и Барања били прекривени низом српских народних одбора.
Најважнији је био онај новосадски, на чијем челу се налазио Јаша Томић, вођа Српске народне радикалне странке у Војводини. Новосадски Српски народни одбор је, поред осталог, имао за циљ да припреми и организује изјашњавање српског и словенског живља о свом будућем статусу. У ту сврху, расписао је изборе за Велику народну скупштину, а право гласа су добили сви пунолетни Срби и остали Словени, укључујући и жене. На дан 25. новембра 1918. године у Новом Саду се окупило 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање (највише Срба – 578, затим 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, али и 6 Немаца и 1 Мађар), међу њима и седам жена, што није било уобичајено за оно доба. Том приликом, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је акламацијом одлуку о отцепљењу од Угарске и прикључењу Србији. Велика народна скупштина је такође изразила очекивање да ће доћи до стварања заједничке југословенске државе, те формирала Велики народни савет и Народну управу, као органе власти на простору Баната, Бачке и Барање. Дан раније, 24. новембра у Руми, у организацији тамошњег радикалског вође Жарка Миладиновића, одржан је Збор изасланика народних већа из Срема који је усвојио резолуцију у којој је изражена њихова воља да живе у јединственој југословенској држави, те затражено од загребачког Народног вијећа да убрза рад на уједињењу. У супротном, упозоравали су учесници Румског збора, Срем ће се непосредно прикључити Краљевини Србији.
* Народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Бачкој, Банату и Барањи, донесене 12. (25.) новембра 1918. у Новом Саду
* Молимо владу братске Србије, да на конгресу мира заступа наше интересе.
* Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу не само нами, него и свима словенским, па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
* Банат, Бачка и Барања, у границама које повуче антантина балканска војска, проглашују се данас, 12. (25.) новембра 1918. на Народној скупштини у Новом Саду, а на основу узвишеног начела народног самоодређивања, оцепљеним, како у државноправном тако и у политичком и привредном погледу, од Угарске.
Захваљујући вештини српске дипломатије и вољи великих сила, окупљених на Конференцији мира у Паризу, већина војвођанских села и вароши чији су представници 25. новембра 1918. године изразили жељу да живе у сопственој националној држави нашла се унутар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (ван њених граница остали су источни Банат и север Барање). Тако је у одајама Тријанонског дворца коначно завршен процес присаједињења Војводине Србији, чији је симбол и најзначајнији датум - 25. новембар.
Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада
Крајем октобра 1918. године започеће формирање новосадског Српског народног одбора који ће имати улогу средишње управе а по местима биће формирани месни народни одбори са главним задатком да у повољном моменту преузму власт у своје руке. Војвођански радикали, окупљени око свог вође Јаше Томића, који је у пролеће 1918. године пуштен из интернације, сматрали су да Војводина треба директно да се уједини са Краљевином Србијом. Прва званична седница Српског народног одбора у Новом Саду одржана је 3. новембра 1918. године.
