Постоји од 1952. када је носила назив „Барба и буренце“, а данашњи назив носи од далеке 1961. године. Састајалиште боема и уметника била је одувек, али и обичних људи који би дошли по своју чашицу разговора. Сликари, глумци, спортисти, па и политичари стална су клијентела ове мале кафане, која лако открива своје приче, призивајући госте већ првим погледом на рибарске мреже, старинске кариране столњаке, мале плаве столице, за које касније сазнајемо да потичу из овдашње школске зборнице и да су старе пар деценија.
На самом улазу у кафану стоји табла и слика Павла Вујисића, чији је власник велики фан, па је у контакту са Вујисићевом супругом издејствовао да једна од улица у Сомбору понесе и његово име. Своје место у кафани нашао је и Ал Паћино, други глумци и спортисти чије су слике поред гитара окачене унутар кафане, која је незаобилазна рута наших глумаца, јер се налази близу позоришта.
По самом називу кафане, очекивани су рибљи специјалитети. По врелом дану, задовољили смо се гирицама и лимунадом, обећавши да ћемо следећи пут пробати лигње, за које гости кажу да се овде могу појести чак и лепше, него у самој Истри.
Власник Синиша Вујаковић је у овој кафани радио као конобар 15 година, а од пре две и по је и власник. Може се рећи да је познаје у душу. Ту је стално, јер, каже, само је тако сигурно да ће кафана радити добро, и са минималним улагањима, његова кафана ради најбоље, јер чар кафане није у скупим столицама, већ у домаћинском приступу гостима.
„Кафана има специфичну атмосферу, јер се овде састају немогући спојеви људи“, каже Вујаковић и додаје да му много значи што су му глумци причали разне анегдоте о његовом идолу Вујисићу, чији лик има истетовиран и на свом рамену.
Тако је једном приликом, према Синишиним речима, Тито желео да упозна Павла Вујисића, а он какав је био, право са своје барке на Ади Циганлијији, одбио да обуче одело, и отишао у папучама да се упозна са Брозом.
„Био је особењак, повучен и није много волео друге глумце, те је при снимању чувених „Маратонаца“, Бату Стојиљковића уместо облом страном даске, коју је окренуо, храпавим делом ударио по глави, тако да су снимање морали да прекину на пар дана“, каже Синиша.
Синиша Вујаковић каже да у кафану долазе и млади, али да су све фина деца и да слушају праву музику 70-тих и 80-тих, што га чуди помало, али му је драго да види и ужива што оповргавају приче о младима који праве проблеме. За Николу Јокића има само речи хвале, као уосталом и сви Сомборци, каже да је момак „остао на месту“.
„Од угоститељства може да се живи ако се у кафани борави 24 сата и зато волим што у моју кафану долазе све генерације, од деде до унука“, каже Вујаковић и додаје да се у његовој кафани организују и разна такмичења певања, али и песничке и музичке вечери, када нема довољно столица да прими све госте.
Маша Стакић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Града Сомбора. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Града.)
