Могло би се рећи да смо морали да потегнемо далеко на „Дивљи запад“ јер се ова тачка налази у Специјалном резервату природе „Горње подунавље“ који се због свог пространства које обухвата три државе и разноликог биљног и животињског света назива и „европским Амазоном“.
Ако мало увећете карту наше државе, тачније њен северозападни део, приметићете мали „џеп“ наше територије која као да је мало „пробила“ у Мађарску – е управо до тог забаченог кутка нас је водила потрага за крајњим западом.
У Бездану, “Дневниковог“ репортера су упозорили да одлазак до те локације може имати одређених консенквенци у смислу неовлашћеног кретања кроз заштићено природно подручје и наравно потенцијалног илегалног преласка државне границе, али с обзиром на то да смо се претходних недеља током посете насевернијој и најисточнијој тачки већ „мували“ око осетљивих граница, изазов је прихваћен, а службена „шкода“ још једном се претворила у „Дневниково“ борбено возило за које границе не постоје...
Одбрамбеним насипом уз саму обалу Дунава кренули смо у правцу мађарске границе, а сусрети са радницима Шумарије и касније са пчеларом Калманом из Суботице улили су наду да поход до најзападније тачке ипак неће бити тако опасан...
Некадашња караула ЈНА и наша рампа на путу јасно су нам ставили до знања да смо стигли, а троје припадника мађарске граничне полиције који су стајали стотинак метара даље одмах су подигли двоглед да осмотре ситуацију.
Након обиласка све четири најудаљеније тачке Војводине, податке које смо прикупили на тим путовањима у највећој мери се слажу са подацима дигитално-сателитских навигација. Наиме, раздаљина између најсеверније (неколико километара од Келебије у Суботичкој пешчари) и најужније тачке Војводине ( Кут испод Купинова на обали Саве у оквиру резервата природе Обедска бара) износи око 230 километара путевима или око 165 км ваздушном линијом. Од најисточније тачке Војводине у селу Калуђерово код Беле Цркве до најзападније (на обали Дунава неколико километара узводно од Бездана) путем има око 320 километара, а ваздушном линијом око 240.
Одлука да упркос легендарним причама о исконској нетрпељивости мађарских пограничних службеника, ипак приђем њиховој рампи и чекпоинту, показала се као добра јер од троје младих полицајаца, један је са нашег подручја и говори српски. Без наглих покрета сам извадио документа којим сам им потврдио „припадност“ „Дневнику“ и Удружењу новинара Србије што је изазвало мало чуђења, али је дефинитивно и опустило атмосферу разговора код последњег граничног камена наше земље. Саговорник са оне стране рампе пружио је додатних информација о самој локацији и простирању границе и потврдио да у последње време на овом делу границе нема миграната и да је углавном прилично мирно. Током разговора, на сугестије друго двоје полицајаца, у пар наврата сам замољен да се вратим пар корака уназад иза линије разграничења што је усред те недођије звучало помало бизарно, али не желећи да угрозим територијални интегритет наших северних суседа, поступио сам по наређењу. Због љубазности коју су показали испоштован је и договор да не буду фотографисани, па смо се након разговора на рампи разишли свако својим путем, они даље у обилазак жицом ограђене границе, а репортер „Дневника“се повукао у безбедност наше територије.
Да у овом крају границе ипак нису тако стриктне говори пример сада већ чувеног Либерланда, незваничне државице смештене у дунавском међупростору недалеко од Бездана, око којег се споримо са Хрватима, а где је живописни и контраверзни Словак Вит Јегличка 2015. године прогласио државу која чак дели и своје пасоше. Пре неки дан су објавили да своју државност учвршћују и формирањем сопствене монете – криптовалуте под именом Либерланд долар која је ће се ускоро наћи на светским крипто берзама.
Иако је „Дневник“ својевремено писао о овој самопроглашеној државици, она ће уз оближњи Еко центар „Карапанџа“ који организује туристичко-едукативне обиласке „Горњег подунавља“, сигурно бити повод за поновни долазак у најзападније крајеве наше државе...
Нико Перковић
