За то нам је била неопходна дозвола Министарства одбране, с обзиром на то да природним добром управља Војна установа „Моровић”, но убрзо смо добили зелено светло и градску гужву заменили хармоничним светом природе. По нашем доласку из даљине смо препознали гроктање дивљих свиња, као да нас опомињу да не залазимо на њихову територију јер ту немамо шта да тражимо, а Драган Ћулибрк, руководилац радне јединице шумарства, ловства и рибарства СРП „Карађорђево”, објаснио нам је да су вероватно неке женке супрасне и нервозне, али да не бринемо - јер нису гладне.
Специјални резерват природе „Карађорђево” се простире на територијама општина Бач и Бачка Паланка, а проглашен је 1997. као заштићено подручје. Он представља целовито и очувано плавно подручје реке Дунав, а карактерише га мозаик водених, мочварних, ливадских и шумских станишта, који нуди разноврсно богатство биљних и животињских врста. Посебну драж дају очувана влажна станишта, која одликују плавна подручја великих равничарских река.
Резерват је 2004. године уврштен у списак заштићених подручја зависних од воде и значајних за басен Дунава. Осим тога налази се и у Мрежи заштићених подручја на Дунаву, као једно од пет заштићених подручја које има величину већу од 1.000 хектара, а верификован међународни статус подручја од изузетног значаја за птице Европе (ИБА) такође није изостао. Од 2017. је и део резервата биосфере „Бачко Подунавље” а од 2021. године и део „Прекограничног резервата биосфере Мура-Драва-Дунав”. Оба резервата уживају међународну заштиту и уписани су на листу Унеска.
Како је Карађорђеву из године у годину расла природна „цена” које треба штитити, 2022. године је Министарство заштите животне средине, а на основу Студије заштите коју је урадио Покрајински завод за заштиту природе, дао Предлог о проширивању граница резервата на око 5.400 хектара. Уколико Влада Србије усвоји тај Предлог, поред Букинског рита на југу и северног комплекса Врањака и Гувништа, заштиту државе уживали би и плавно подручје Шаренградске аде, Хагла, еколошки коридор – водоток Мостонге, као и чувена ергела „Карађорђево” која негује генетске ресурсе аутохтоних старих раса коња – нонијуса и липицанера још од 1880.
– Предвиђене управљачке активности на заштићеном подручју за резултат треба да имају повећање заступљености шума аутохтоних врста, на рачун алохтоних. Подизање клонских топола ограничено је на постојеће површине, како бисмо могли да инвазивну вегетацију заменимо аутохтоним тврдим лишћарима: пољским јасеном и храстом лужњаком – казао је за „Дневник” Драган Ћулибрк.
Шетња резерватом трајала је безмало пола дана, а да нам није било „Ладе Ниве” и Драгана Ћулибрка, тешко бисмо сами могли од севера до југа посетити и видети природу у свом пуном јеку. Током обиласка Резервата, прошли смо поред неколико хранилишта за дивљач, а Драган нам је успут показао и блатњаве трагове на дрвећу, који указују на то да су се дивље свиње очешале ту у пролазу. Недалеко потом видели смо велики утабани траг у земљи, који сведочи о томе да су ту и ноћ преспавале. На крају, Драган нам је скренуо пажњу да заборавимо да споменено и то да кроз резерват пролази Дунавска бициклистичка рута, која иде од извора у Немачкој до ушћа у Црно море.
Специјални резерват „Карађорђево” надалеко је познато и као ловиште, а саговорник „Дневника“ наводи да је ритски део карактеристичан по ритском европском јелену и дивљој свињи.
– То су аутохтоне врсте које настањују резерват. Што се тиче алохтоних, унешених врста, у делу ловишта Врањак Карађорђево, налазе се јелен лопатар и неколико примерака вирџинијског белорепог америчког јелена. Некада је на овим просторима живео и муфлон, али њега нема већ десетак до 15 година.
У Резервату је забележено и 12 врста из класе водоземаца и осам из класе гмизаваца а неки од њих су мали и велики мрмољак, црвенотрби мукач, гаталинка, зелена крастача, белоушка, барска корњача која је у Србији строго заштићена, мада су све врсте у суштини на неки начин заштићене. С обзиром на то да је Резерват уврштен у ИБА подручје од значаја за птице, опште богатство чини 190 врста летача. Нама је најзначајнији орао белорепан, а ту су и црна рода, црна луња, патка њорка, велики, средњи и мали детлић... – прича Драган Ћулибрк.
- Ветар је ломио, изваљивао и рушио све пред собом, толико да је сада, може се рећи, промењен сам изглед рита, с обзиром на то да је олуја проузроковала више од 300 хектара шумске штете. Када видимо шта нам је остало, кренућемо са садњом аутохтоних врста. У јужном делу налази се и рибарско подручје СРП „Карађорђево”, које чини око 1.400 хектара канала, рукаваца и бара. Овде је заступљен рекреативни риболов, па тако продајемо дозволе за пецање. Део Букионског рита је значајно природно мрестилиште риба и у том делу се највише јављају штука, бабушка, шаран, црвенперка, гргеч ...
Подручје СРП „Карађорђево” има и културно-историјску вредност, с обзиром на то да нас је Драган Ћулибркодвео да видимо и капелу Светог Антуна на Врањаку, која се налази непосредно уз некадашњи водоток реке Мостонге, на чијем месту је сада остало само корито обрасло зеленилом. Саграђена је у 15. веку, а објекат је под заштитом државе и вреднује се као културно добро од изузетног значаја.
Када се спомене Карађорђево, прва асоцијација је свакако Јосип Броз Тито, а Драган Ћулибрк објашњава да је некадашњи председник СФРЈ велики део свог живота провео баш у овом ловишту.
– Тито је боравио у Карађорђеву, у његовој Резиденцији која је сада затвореног типа. Волео је да лови овде. На Врањаку су се организовали дипломатски ловови на фазане и дивље свиње. Ту је он долазио са својим пратиоцима и делегацијама, амбасадарима, војним аташеима. И тада су се склапали многи послови. Примера ради, током лова потписан је уговор о извозу „Икарбуса” , а потом и трактора ИМТ у Индију. Волео је Тито много и када би долазио, често су извођена грла испред ергеле, на потезу испод старих липа, но није му било страно и да уђе у штале и помази коње – присећа се Драган локалних прича, које је чуо од како борави у Карађорђеву као руководилац тамошње радне јединице.
Наравно да нисмо могли отићи, а да не видимо Титову чеку, која је била прављена баш за њега, како нам је испричао Ћулибрк, негде крајем седамдесетих година. Изградио ју је ловочувар који је радио у то доба на том подручју, и био је велики поштовалац Титовог лика и дела до краја свог живота. Драган каже да није сигуран да ли је Тито некада успео нешто да одстрели са ње. Препознатљва је иначе по жиру који се налази на самом врху чеке. Унутра је чека тапацирана, прозори су се дизали на ролетну, а у средини је постојала кожна фотеља која се ротирала.
Ивана Бакмаз
