Можда се не би баш сви мештани сложили с тим да је у Карађорђеву све тако сјајно, али слушајући историјске приче о том месту које је прошло кроз сито и решето, јасно је да и није тако лако стати на ноге и створити село из снова. Но, као и већина омањих војвођанских села, и то је настало по завршетку Првог светског рата, када су добровољци, махом Личани, са Солунског фронта добили по пет хектара земље с окућницом. Премда им је давне 1921. године било необично да створе себи живот у равници где је било само „голих поља” и нигде камења и дрвећа, чиме су најбоље умели да рукују, ипак су успели да плодно дно Панонског мора прилагоде себи и претворе у непресушан извор пољопривредних добара.
– У непуних 200 домаћинстава, по последњем попису пред Други светски рат, овде је живело 1.650 душа – прича нам мештанин Јово Лемајић, чији је деда био солунски добровољац, иначе доведен из Америке да брани отаyбину. – Суштина је у томе да су праве хероине биле наше баке, које су у просеку рађале шесторо живе и здраве деце, и то под онаквим условима живота и рада! Али, људи су се борили. Прва генерација која је овде рођена, 1922. године, била је најбројнија. Тада је било 70 деце, а и сваке наредне се родило између 60 и 70. Долазили су млади људи и стварали породицу. Услед демографског бума, 1925. године је саграђена прва школа, али је постала тесна па је изграђена и друга. Прву смо звали „Никола Тесла”, а другу, из опште захвалности према Карађорђу и његовој династији Карађорђевић, назвали смо „Опленац”.
Карађорђева на све стране
Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе, био је вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић. У Србији данас има око 20 насеља која по њему носе назив, па тако и три у Војводини, односно два у Бачкој. „Једно је Титово, има и Банатско, а ово зовемо ’наше Карађорђево’ јер је најлепше”, кажу поносни мештани.
Обе школе, једна на једном крају села, друга на другом, сада су потпуно девастиране и мештане сећају на нека боља времена. Учионице су остале празне колико пре више од 40 година те данас деца предшколског и школског узраста аутобусима без родитеља путују у вртић и школу у Бачку Тополу.
Трач и село – љубави и пиво
Како иначе бива по селима, највише људи може се затећи код кафане или амбуланте. Будући да Карађорђево нема прву „институцију”, мештане смо затекли испред друге! Баш се петак заломио као дан, заправо један од два у недељи, кад им лекар долази у посету. Или обрнуто... У сваком случају, четири жене различитих доби необавезно су ћаскале на клупици испред Дома здравља и чекале лекарку да и с њом проћаскају, али о озбиљнијим стварима.
– Шта ћемо да радимо овде него да трачаримо – узвикује најстарија, али и најрасположенија мештанка Милева Свилар, коју смо затекли с унуком Миленом и сусељанкама Анком Антанасијевић и још једном Миленом, али која се презива Вурдеља. – Не знам који је најсочнији сеоски трач, али причамо о томе ко се с ким швалера, ко је шта рекао, где је био, прошао.
Па је тако кренуло „ћућурућање” ко је све трудан и треба да се породи, па зар ова, па зар она, биће и ова, „немој причати да је и она трудна, после толико година, нека, мило ми је”... И ма колико неуморна уста разглабала о својим и туђим судбама, већ увелико немају зубара ком би их отворила за преглед. Биће да је тако јер у Карађорђеву више ни нема довољно зуба...
Ал’, да не грешимо душу, није да жедна уста немају где да умоче језик. Можда немају регистровану кафану, али им зато „клупа код Ице” (поред најстарије продавнице у селу) ради пуном паром већ двадесетак година. На њој се, како су нам рекли Душан Пањковић и Недељко Бореновић, окупљају „и директори, и радници, и пољопривредници, и сељаци”. А на њој је и толико љубави склопљено, чак сваки пут кад се мушке очи сусретну с пивском флашом.
– Сад имамо око 320 пунолетних и можда стотинак деце – каже Рашета, додајући да се доселило неколико избегличких породица јер су од државе добиле куће у Карађорђеву, а и да данас генерално људи слабо одлазе одатле. – Нажалост, тамо где сад одлазе, не враћају се, то је једносмерна улица.
Кад већ спомињемо улицу из које нема повратка, у Карађорђеву још увек има оних које су неасфалтиране, те мештани морају сами да косе траву на јавној површини да би дошли до пута. Међу огорченима је и Зора Петраковић, која живи код некадашње школе „Опленац”, а некад је важило да је њена кућа на угледном месту у селу. Данас се до ње стиже атарским путем или кроз коров и жбуње.
Еко-јунакиње 21. века
Иако су у историји села хеорине биле баке које су рађале више деце, данашње су Софија Савић (9) и Мила Беслаћ (за три дана ће напунити девет година), које смо затекли како скупљају смеће на аутобуској станици!
Неваљала старија деца, седмаци и осмаци, разбацају флаше и кесе, а Софија и Мила их, у паузама од „истраживања пашњака и нових путева”, кроз игру скупљају. Није ни чудо што им је лепше код бабе и деде у Карађорђеву него у Бачкој Тополи где живе – на селу је, како кажу, ипак свежији ваздух.
– Више од 20 година сама шишам травуљину да бих дошла до првог асфалта – узрујана је Зора, која нас је бициклом тражила по селу да нам исприча своју ситуацију, те нас је довела до свог огњишта, илити оазе скривене од очију пролазника. – Кад су кише, морам да носим додатне ципеле. Брат, зет и ја дајемо 150.000 динара годишње намета, па је тужно и ружно да овако живим!
Иначе, Карађорђево је село кроз које ретко ко и пролази; главна улица заправо није главна (иако и данас носи назив по маршалу Титу); упркос равници, кад се уђе у место, из било којег правца, прво се иде низбрдо, па узбрдо; да би се стигло до центра (односно ћошка који мештани називају центром) морају се бројати раскрснице; а све остало што затреба, има у Бачкој Тополи.
Леа Радловачки
Пројекат „Села Војводине - како се живи и како их оживети” реализује ДВП дигитал уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице
