– Наше село је изоловано, немамо много саобраћаја – каже нам Еуфрозина Марина, мештанка богатог и занимљивог животног искуства, иначе председница Удружења „Женска мултиетничка група“, која нас је дочекала у Месној заједници Селеуш заједно са секретарком Грацианом Отонога Баба. – Овде имамо само три продавнице, а лекар нам долази двапут недељно, а оно што нам је најпотребније су превоз и апотека.
И замислите сада ову ситуацију: село које нема све што је мештанима потребно за несметано функционисање, има пак цивилну организацију која се бави економским оснаживањем жена, људским правима, умрежавањем и чувањем културног наслеђа! Наравно, реч је о поменутом удружењу чија је председница Еуфрозина Марина, а која је за непуне две и по деценије постојања, колико ће обележити наредне године, реализовала око 50 пројеката, од којих су многи међународног карактера и финансирани од Европске уније.
– Све жене које су нам прошле кроз пројекте о запошљавању, успеле су да се и запосле – поносна је госпођа Марина, додајући да се заједничким снагама труде и да подигну еколошку свест сусељана и мотивише их да покрену производње које нису толико заступљене у њиховом крају, као што је узгајање ароматичног биља. – Од пољопривреде се узгајају сунцокрет, кукуруз и јечам, јер земља нам је трећег квалитета па неке културе ни не успевају. Рецимо, сад имамо ситуацију да воћари ваде воћњаке јер не могу да нађу радну снагу, а нема ни ко да откупи воће. Један мештанин сад вади вишње које има на површини од пет јутара... Не вреди нам ни да држимо пластенике, јер овде ветрови тако дувају, да нам расцепају фолију и остане само метална конструкција, а скупо је за поправљање.
Миру у Селеушу доприноси и чињеница да се мештани, нарочито румунске националности, селе у Румунију, пре свега због бесплатног школовања у Темишвару, а потом и због сигурног запослења. Када је реч о женама, оне махом иду у Немачку на три месеца где воде рачуна о старијим људима.
Ипак, Основну школу „Братство и јединство“ похађа стотинак ђака и то на српском и румунском језику, а деца у Селеушу имају и прилике за спорт – карате, фудбал и однедавно поново фолклор.
– Урадили смо терен за кошарку и игралиште за децу у горњем делу избегличког насеља, а у плану је да и овде испред Месне заједнице направимо нешто за наше најмлађе – каже секретарка Грациана Отонога Баба.
Од значајнијих идеја, наше саговорнице наводе изградњу капеле на гробљу и обезбеђивање простора који би служио као етно кутак, у ком би приказале и неговале све значајне тренутке из историје Селеуша.
Село Селеуш датира из 14. века и најпре је било насељено српским живљем, а тек 1746. године бивају досељени Румуни. У овом место су биле три колонизације – након Првог светског рата, након Другог светског рата и онда деведесетих. Један од значајнијих цивилизацијских тренутака десио се 25. новембра 1898. године када је Селеуш добио железничку станицу.
Леа Радловачки
