Или је, макар, то био у континуитету од оснивања 1806. године па све до 2018, када је остао без и једног произвођача! У временима када је достизао врхунац, од 500 породица бар 450 узгајало је дуван и то у оквиру домаћинства, будући да је свако уз кућу добило бар јутар земље. Наравно, главна радна снага били су сви чланови, неколико генерација, да би се тај бизнис полако гасио са све већим одливом младих у градове, па и друге државе.
Ипак, Сајан и даље поносно стоји на узвишењу окружен слатинастим земљиштем који није најпогоднији за ратарење (мада се за то највише користи), док пашњаци, који су идеални за испашу, зврје празни или бивају преорани...
- Деведесетих, у време хиперинфлације, управо је дуван пружао могућност да наши људи преброде тешку економску ситуацију - присећа се председник Савета Месне заједнице Сајан Золтан Тот, додајући да је по доласку новог миленијума у селу пак дошло до успона говедарства. - Од двехиљадитих се почело с производњом млека, свака друга кућа је имала краве, било је мини-млекара, а и наш сајански сир је био доста познат. Међутим, данас је другачија прича, имамо само неколико већих фармера и породица које производе млечне производе и продају их на пијаци у Кикинди.
Како статистике не бирају где и како ударају, ситуација је слична и када је реч о становништву самог места, ког је, погађајте - све мање. У Сајану преспава највише 800 душа, од којих око 85 одсто чине Мађари, а остатак углавном Срби досељени средином деведесетих. Да их другачије културе и обичаји суштински не чине различитима, доказује и само место које је, вероваћете нам на реч, за пример!
- Трудимо се да укључимо сва удружења која имамо у заједнички живот села и заиста су сви активни. Увек кажем да треба да стављамо акценат на то да будемо заједница, да уважавамо једни друге и да будемо што више заједно. Зато су нам планови да и даље одржавамо све наше лепе традиције и обичаје, да их негујемо и преносимо на млађе генерације, јер без слоге и заједничког разумевања нема напретка. Финансијска средства нису увек главни фактор, већ су то људи, ставови, размишљања и јасни циљеви, заједничка мотивација и истрајност - јасан је „кнез" Тот, што је до скора била незванична титула уместо садашње „председник Савета".
Живело се овде и за време Римљана
Име села се јавља у 15.веку,кунског је порекла, лично име који упућује на тотем, а значење му је Гуштер (према историчару Денешу Сабоу). У званичним документима се први пут појављује1449. Насеље је тад највероватније носило име кунског принца Зејхана, који је 1255. године био властелин.
Прва школа отворена је 1828. године, а католичка црква је подигнута1880. Према историчарима, околне хумке доказују то, да су на територији данашњег Сајана већ и у римском периоду постојала људска станишта.
Да је реч о рецепту који се показао као успешан, доказују и најмлађи мештани који се окупљају око Добровољног ватрогасног друштва, будући да су пионири на овогодишњем Државном првенству освојили злато и квалификовали се на Европско, а подмлатак се вратио у Сајан са бронзом. У свему што се укратко може рећи о овом банатском сеоцету јесте и то да у њему не постоји ниједно класично спортско удружење, те се мештани окупљају око поменутог ДВД-а, риболовачког и ловачког друшва, док су за културна дешавања задужени КУД „Ади Ендре" и Друштво за неговање традиције и заштите животне средине "Делибаб", а за едукацију и хуманост међународно удружење „Колпинг".
Све у свему, можемо се мало и поиграти речима, а верујемо да вам је до сад већ и јасно - Сајан је баш сјајан!
Текст и фото: Леа Радловачки
Пројекат „Мултинационална села – живот у Војводини” реализује Дневник Војводина прес доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
