Уз подсећање на свеколико Вуксановићево књижевно дело, као и прегалаштво на пољу српске књижевности и културе, у образложењу је нарочито истакнут његов антологичарски рад, важан за целокупну историју српске књижевности, као и на трилогију - „Семољ гора”, „Семољ земља” и „Семољ људи” у којој „Вуксановићево књижевно дело извире из живог врела народног језика”.
Уручујући Вам „Печат Херцега Шћепана”, митрополит Амфилохије је рекао да сте српском језику донели „највеће језичко пиће с обронака Семољ горе и сиње Синајевине”. Откривате ли и данас семољске речи које причају своје приче?
– Доиста не знам да ли тражим семољске речи или оне налазе мене. То је једно у другом. Као рука у руци. Сваког лета идем у семољску свежину, у планински предео који ће ускоро да умукне. Људи су отишли. Остао је понеко. Куће су у већини пусте или срушене. Шума се вратила где су биле крчевине и имања на њима. Једино су на сигурним местима речи. Оне су свуда. И док смо сами, у пољу, далеко од пута, у невиделици и мећави, једино су речи са нама. Оне нас никад не остављају. Међутим, ми нисмо увек стрпљиви колико би требало. Не ослушкујемо. Не размишљамо о говору природе око нас. Не знамо да је она сва од речи које су на том простору годинама и вековима пре нас људи изговарали. Оно што је гласно речено негде остаје, као материја, и без прекида прича о човеку и његовој судбини. Према томе, речи не треба тражити, јер ће оне да нађу нас ако умемо да их населимо у оно што мислимо и осећамо, пишемо и говоримо.
На скупу посвећеном стратегији развоја културе, упозорили сте на значај односа према српском писму, оцењујући да је „ћирилица - пасторка, а латиница - маћеха”?
- Чини ми се да смо ствар окренули наопако када је реч о писму и писању, о словима и свему што од њих настаје. Уместо да читањем добрих књига и стварањем добрих школа учимо да пишемо, стално убеђујемо једни друге да треба да се описменимо. Није писмен човек који уме да напише тридесет ћириличних слова и уме да се потпише. Писмен је човек који уме да створи мисао. Имамо уставну одредбу која штити ћирилично писмо као изузетну и неспорну националну вредност, а истовремено такву одредбу „примењују појединци и групе” који су себе прогласили да су власници ћирилице. У тајкунском времену они су приграбили ћирилицу као своју имовину, а одбрану те имовине као занимање. Националне вредности не смеју да буду у несигурним рукама. Такве вредности штити држава кроз законске прописе и своје водеће институције. Када се на писмен и правнички начин описменимо, лако ћемо и свој језик и своје писмо да сачувамо. Историја је као море. Има плиме и осеке, али се не смењују често као на пучини. Сачекаћемо промену. Мора да дође.
Када су Вас једном питали да отшкринете врата Ваше стваралачке радионице, одговорили сте да „ништа није самоникло - ни запажања, ни изреке, мисли... Све је то стигло с два извора - из матерње речи и књижевног искуства”. Колико је у том смислу Матија Бећковић био у праву када је рекао да је „Вуксановићева једина стварност – памћење”?
– Нико не може да буде успешан ако нема памтљиво памћење. Ни научник, ни уметник, ни поткивач коња, ни жена која везе. То је познато. Мање се зна да у памћењу постоји неколико памћења. Свако од њих је распоређено да ради нарочит посао: да одабира, сортира, слаже оно што је за остављање, одбацује вишкове, објашњава каква је несрећа волети доколицу, успоставља ред појава које нико не види. Контроле памћења имају даровити, они што остављају трагове у времену. Писац без таквог памћења је као кућа без крова. Памћењем писац стварно претвара у метафорично, а метафору у слику која се памти.
Цитираћу Вас: „Речи имају свој ген и геном, свој ДНК, све као људи. Ко пише о њима, пише о човеку...” Када сте недавно рекли да смо се одаљили од речи (и мисли), значи ли то да смо се заправо одаљили и од човека?
– Вештина говорења није само беседништво како се често мисли. Такву вештину има сваки човек који тачно именује ствари и појаве које види, који то чини на начин да га и други разумеју. Ако то не примамо као природну истину, улазимо у неспоразуме и сукобе. Нас одаје оно што смо изговорили. По томе се просуђује какви смо и колико можемо да учинимо. Зато смо поједначени са речима које нас показују другима. Зато не можемо да побегнемо од речи. То би значило да можемо и од себе да се удаљимо. Ми смо наше речи. И ту растанака нема. Наша суштина је у написаним и казаним мислима. То је човеков највреднији поклон с којим се он игра од настанка до краја, само понекад на прави начин.
Да ли у ово доба СМС порука, скраћених и површних комуникација, редукованих форми и садржаја, језик полако постаје „трагични јунак”? Постоји ли кључ да се то избегне?
– Живимо брзо. Тако и мислимо. Тако хоћемо своје жеље и прохтеве свих врста да задовољимо. Не знамо да је на брдо лакше изаћи ако идемо окукама. Грабимо пречице и кад једва дишемо. Тако скраћујемо и поруке које шаљемо да би још брже стигле од најбржег путовања. Брзина ће нас уништити као што брзописом и скраћеницама уништавамо речи. Кад бисмо имали толико стрпљења да трошимо понедељак пре но што стигне уторак, кад бисмо говорили логичним распоредом речи, не у нереду и прескакањем, умереније бисмо мислили, писали и живели. Али одавно постоји изрека да је навика једна мука а одвика – две. Боље да овако нисам казао. Сада су пословице, мудрости, моралне поуке и сличне старинске наслаге бљак и шлб, јер је све речено кад се каже бљак, шлб и томе слично.
Стојите ли још увек иза кадгод изречене тврдње да је „књига постала вишак”?
– Данас наследници, без разлике да ли су млади или у годинама, учени или не, чим наследе кућу или стан, прво што померају, носе на таван или у гаражу, нуде на продају или поклањају школама и библиотекама, било коме, прво од чега желе да се ослободе – јесу књиге. Оно што су њихови родитељи или други сродници скупљали готово цео радни век, и дуже, ођедном постаје непотребно, сувишно. Гледао сам како се то дешава, као што сам гледао сузне очи власника који су то морали сами да учине. Реч је о освајању кућног простора. Где је било духовно, долази нешто сасвим друго и друкчије. Осим тога, књиге се множе као скакавци. Највише пишу и објављују полуписмени и још гори. Они мисле да нико пре њих није рекао да је киша мокра а дуга шарена. Између нас се селе књиге као избеглице које нема ко да прими или као штампане реченице које због збрке у њима мало ко може да чита.
Покренули сте и уређујете у Матици српској антологијску едицију „Десет векова српске књижевности”, а пре неколико дана је округлим столом о драмској и књижевности за децу заокружен још један пројекат који сте иницирали – „Српска књижевност данас”. Да ли су ођеци сразмерни неспорним резултатима тих подухвата? Или и они деле судбину свеколиког односа према култури?
– Нас неколико, ничим натераних осим савешћу, кренули смо у Издавачком центру Матице српске, на природном и правом месту, да објављујемо књиге које су на свим облицима српског језика кроз време пре нас, на свим његовим наречјима, настајале од Светог Саве и народног певача, од дванаестог века до данас, и даље. Саставили смо начела, штампана су у свих осамдесет два тома колико их је изашло, одабрали писце и наслове, за приређиваче ангажовали академике, професоре универзитета, историчаре књижевности и критичаре, определили се да имамо две серије, а да прва има 120 књига. У свакој књизи, у хронолошком поретку, може се наћи које су одабране и које су објављене, с другим основним подацима. Замислили смо другу серију у којој ће бити писци двадесетог и нашег века који нису већ уврштени, потом историје књижевности, антологије критика и есеја. Нисмо, дакле, у едицији која је отворена, узели све водеће писце новијег доба, јер да је тако – друга серија не би била антологијска. Да бисмо лакше решили задатак пред нама, имали смо у Огранку САНУ у Новом Саду четири округла стола. Двадесетак учесника је казало своја становишта, на врло занимљив начин, пред врло малим бројем слушалаца. Нису дошли ни они о којима се говори. Знају да ће бити у зборницима њихова имена. Можда је тако. Нисам чуо. Тишина је још увек. Али, чуће се. Добри послови не могу нестати.
Значи ли то да, парафразирајући чувено Хелдерлиново „чему песници у оскудним временима”, идемо неповратно ка тренутку када ћемо се можда запитати „чему писци у модерним временима”?
– Песници су у нашем свету одавно обележени као људи који тумарају и сами себе не могу да пронађу. У томе су наша времена одавно „модерна”, у томе смо другима далеко одмакли. Да сажмем: књижевност која више мисли на себе него на странку (политичку) којој њен творац припада нема будућности. Тешко је признати такву истину, али је поштено рећи како јесте. (Сад сам рекао „поштено” и опет се појавио круг који је празан). Често се на јавним приказивањима нових књига окупља родбина писаца, испичутуре што једва чекају крај (то је исто оно друштво што иде на отварање изложби) да би добили „здравицу”, бескућници док је у парковима хладно, докони који не знају шта ће са собом. Нема професора, ђака и студената. Они се баве „вишом математиком” – како давати часове и узимати дипломе. Овде нисам мислио на изузетке, на праве скупове којих још увек има и који буде наду. Мислио сам на празнину књижевног живота који је већ преминуо, на културу која се не сматра уносним послом и местом за уживање. Културу као срећно место за човека осећају само понеки. Важно је да их има. Они ће успети да протерају ништавило које се одомаћило као да је све његово. Говорим упрошћено, јер се такви проблеми не решавају баш просто, што ће рећи – лако. То може да обави само права уметност коју смо заборавили и уметничка реч коју смо склонили.
Мирослав Стајић
