Марко Валерије Марцијал вероватно спада у најпознатије писце епиграма из антике. Рођен је у Билбилису (Шпанија) око 40 године н.е, и пошто је у завичају стекао реторско образовање, доселио се у Рим, где је живео тридесет година. Пред крај живота се вратио у родни Билбилис где је и умро око 104. године.
Епиграм је у старој Грчкој у почетку подразумевао кратак натпис на статуи, споменику или јавној згради, али је убрзо постао посебна (кратка) књижевна врста која подразумева неколико домишљатих реченица са политичким или дидактичким значењем. Сатиричне епиграме који су се оштро подсмевали друштву нарочито је развио Марцијал.
Марцијал је за живота је био познат у Риму, и његови епиграми су били до те мере омиљени и популарни да је имао проблема и са плагијаторима. Издавани су много пута и у различитим облицима, па је и сам аутор у једној епистоли шаљиво написао да његовим епиграмима управо смета то што су многобројни: „Оно што је ретко, то пада пријатно: тако су слађе прве јабуке, отуда већа цена ружама у зиму, зато младићи више облећу око оних госпођа, чија врата нису увек отворена. (...) Зато и ти, кад год читаш коју од мојих књижица, замисли да је она једина: тако ће ти изгледати да више вреди.“
Марцијал даје и занимљив увид у „прави“, живописни и „прљави“ улични живот у старом Риму, другачији од оног који познајемо из књига класика попут Вергилијеве „Енеиде“ или Хорацијевих ода. „Епиграми се“, лукаво каже Марцијал, „пишу за оне који воле да гледају Флорине игре“. Флорине игре или празник Флоралије одржавао се у старом Риму сваког пролећа у славу Флоре, једне од богиња плодности, и укључивао је плејбејске свечаности које су често биле крајње раскалашне (са глумицама које су се скидале пред публиком, и проституткама које су биле део прослава).
Подсмевајући се својим суграђанима и савременицима, понекад с љубављу и разумевањем, чешће сурово саркастично, Марцијал даје пластичну слику римске свакодневице, и огледало свог времена. На његовом тапету су лицемери, раскалашне жене и мушкарци, лажљивци, љубоморни мужеви и жене, и сви други могући и немогући карактерни типови, какве, никакво чудо, можемо да препознамо и данас на улицама наших градова, „само“ две хиљаде година касније.
Настасја Писарев
ЦИТАТ
Онда кад нешто није било ми добро,
довео си студенте које си пробр’о.
Да пипну ме, чекали су на ред;
сигурно сто руку, хладних као лед.
Приљежан и стручан беше тај рад:
нисам им’о грозницу, имам је сад!
.
Ти си, несумњиво, једна жешћа рђа,
а од жене твоје не постоји грђа.
Не успевам, зато, да решим ту цаку:
како не живите у срећноме браку?
.
Хоћеш да се удаш за њега:
паметна си, тако ми свега.
Ал’ он тебе неће да жени:
оштроумљем својим баш плени.
.
Продао је земљу, чува роба млада.
Други место роба узе земљу сада.
Реци ком је боље, а коме је горе:
први води љубав, други само оре.
.
Лут’о је мрав у сенци тополе,
када га кап зароби смоле.
За живота презиран био је доста,
смрћу у амбри драгоцен поста.
