Џо Аберкромби (1974) је британски аутор епске фантастике и фантазије, познат по више серијала. Његов роман „Пола краља“ добио је награду Локуст за омладинску књижевност (Young Adult). Аберкромби је један од писаца фантастике који су тренутно у успону, са солидним тиражима књига, и могло би се рећи да је доживео остварење „америчког списатељског сна“ (то што је Британац не мења пуно на ствари – један сет правила постоји за англофоне писце, други за све остале који се много теже и компликованије пробијају на светско тржиште). После студирања психологије Аберкромби је дуже време радио као хонорарни филмски монтажер, што му је остављало доста времена за писање. Своју прву књигу „Оштрица“ нудио је агентима годину дана, све док није објављена 2006, и отворила му пут ка даљим успесима и све већој популарности.
Књига „Јунаци“ је роман епске фантастике смештен у свет „Првог закона“. Ова књига може да се чита сама, али је слика потпунија уз још неку од књига из трилогије. Аберкромбијеви „Јунаци“ описују крваву тродневну битку у којој се две стране бесмислено боре за парченце земље да би победили у већем сукобу. Радња је занимљивија за праћење јер роман (као што је то већ у овом жанру неписани обичај) допуњује детаљна мапа бојног поља, као и исто тако детаљан попис свих јунака који учествују у сукобу, подељених по дивизијама и афилијацијама. Књига је у највећој мери писана из три тачке гледишта – две припадају војницима са обе стране, а трећа принцу који покушава да поврати свој престо.
„Јунаке“ отвара цитат Бертолда Брехта да је „несрећна земља којој требају јунаци“, и ово остаје централна идеја Аберкромбијевог романа. Иако је радња смештена у фантазијски свет, брутални ужаси рата сасвим су реалистични. Болно су реалистични и Аберкромбијеви јунаци који заправо то нису, јер се на крају романа и наслов намеће као коначна иронија. Насупрот романтизованим Толикиновим ратовима у којима ликови увек знају за шта гину, или бар за шта се боре, Аберкромбијеви јунаци немају ту милост. Нико заправо не управља својом судбином, а свачија жртва је коначно бесмислена.
Писац успева у ономе што је себи поставио – да детаљно, систематски и убедљиво прикаже битку смештену у фантастични свет и универзални бесмисао рата, али никад не успева ни за тренутак да превазиђе површност општих места и безброј пута понављаних идеја, нити да им дода било шта нарочито упечатљиво или оригинално. Ово је добра књига за љубитеље ратне литературе који воле и фантастику, али не много више од тога.
Настасја Писарев
„Знаш, Дау ти никада неће дати више него што сам успеш да уграбиш. За тебе неће бити ничега, без обзира колико си веран. Заправо, што си вернији, то ће бити мање. Видећеш. Треба нахранити превише гладних паса а меса нема довољно“.
Тресово око тек трунчицу уситни. „Ја нисам пас“.
Тај просев беса би ућуткао већину људи, али је за Калдера био пукотина коју треба проширивати. „То је мени јасно“, прошапута он, тихо и жустро као што је Сеф шапутала њему. „Већина људи те се толико боји да од тог страха не види даље, али ја видим. Ја видим шта си ти. Ратник, наравно, али и бритак ум. Амбициозан човек. Поносан човек, а што и не би био”? Калдер их заустави у мрачном делу ходника, нагну се заверенички близу, гушећи порив да устукне када се онај ужасни ожиљак окрену ка њему. „Да за мене ради човек као што си ти, ја бих му давао много боље послове него Црни Дау, бар то могу да ти обећам“.
Трес му махну да приђе, а крупни рубин на његовом малом прсту сијао је у полумраку бојом крви. Није остављао Калдеру избора него да се приближи, ближе, преблизу.
