НОАР НА МАГИЧНИМ ПЕЧУРКАМА „Анђели међу крошњама” у Позоришту „Деже Костолањи”
Када једна глумица да отказ и нестане без трага, овај догађај узбуркаће многе духове.
Њене колеге почеће да воде сопствену истрагу, која ће их водити све дубље у мрачне поноре иза позорнице, иза врата куће једне породице, у дубине душе која више не може да разликује да ли затворена у стварном, или животу који је пронашла за себе.
Многа питања покреће представа “Анђели међу крошњама” Ане Чаби. У драматуршком, али етичком и естетичком смислу, прво и основно питање је то да (ли) је испричана истинита прича, као што се најављује у прологу. Када глумци на почетку представе описују како је њима супер само на премијерама, како и поред успеха код критике и позива на фестивале њима нико не долази да их гледа, не може а да се не препозна, односно учита почетак веома успешног периода Позоришта “Деже Костолањи” у Суботици, пре 15-ак година, и више, када је радња комада отприлике и смештена.
Костим у којем глумци имају крила и подсећа на поетику из тог времена, а чак и лого данашњг “Костолањија” има анђела. Ова интрига наставља да ради свој посао до краја, јер када се уместо “одбегле” глумице на сцени појављује њена колегиница из суседног позоришта, човек се стварно запита је ли ово стварна прича. Истина, који човек? Само онај који зна силне детаље и помало је оптерећен историјом овог позроишта. Отуда, можда је он и идеални гледалац, у смислу да ова представа управо пропитује људе који су залуђени неким идејама. Међу њима могу бити љубитељи позоришта, глумци, радници на академији, а њиховој залуђености могу допринети и чланови њихових породица, који чине све да живот у кући, граду, држави, делује неподношљив.
Друго важно питање које на неки начин произилази из првог је колико нам у данашње време недостаје блискости, љубави, осећаја да нас неко потпуно види и разуме. Да за нас брине и да може да нам понуди место на којем се осећамо добро, заштићено. У представи, плете се прича да људе којима ово изузетно недостаје, људе који су изузетно рањиви (углавном младе девојке), врбују чланови секте у којој учитељи и апостоли проповедају љубав. Они су приказани као потпуно обични људи, а ствар постаје додатно дијаболична када ти људи за те потребе врбују и чланове сопствене породице. Да ли ће им позоришне колеге помоћи? До каквих увида ће доћи?
Представа “Анђели међу крошњама” није дидактичка. Не жели ништа да нас научи, или упозори. По много чему подсећа на ноар детективске приче које су у последње време изузетно снажно оживеле ТВ серије попут “Правог детектива” (True Detective). У њима су увек изузетно јаки социјални моменти и могу се посматрати као праве мале контра-оде отуђености, покварености, корумпираности, експлоатацији. У њима нас највише и плаши обичност најтеже људске патње. Баналност зла, што би рекла филозофкиња Хана Арент, додуше давно и поводом једне друге пошасти која је данас порпимила други облик.
И поред мрака који приказује, захвљајући луцидности редитељке Ане Чаби, представа “Анђели међу крошњама” има веома театралан, слављенички сјај. Костими са крилима, шљокицама, бела шминка преко лица глумаца, празнична светла, карневалског су, или кабаретског типа. Иза трагедије провејава комедија, што је веома гротескан поступак који колико олакшава, толико и истиче смртну озбиљност уметничког обликовања.
Добрано подмлађени глумачки ансамбл (Анабела Ходик, Андреа Веребеш, Габор Месарош, Борис Кучов, Давид Бубош, Адам Ађаш, Чила Памер) игра као омађијан. Понекад чак и крајње приватним гестама или ситном импровизацијом, као да само још више увлаче публику у заврзламу “истинитих догађаја”, који се на дечје наивно креираној сцени приказују као да су америчка серија на магичним печуркама. Ретко освежење на домаћим позорницама.