Сања Лазаревић Радак (1978) је наша научна теоретичарка и ауторка низа студија из области имагологије (гране компаративне книжевности која изучава слику о другом у неком друштву) али и студија које анализирају другу друштвену и културну проблематику. Сања Лазаревић Радак је докторирала на теми „Представе о Србији у енглеским и америчким путописима између два светска рата“ и објавила неколико књига у којима се детаљно бавила сликом Срба, Србије и Балкана виђених кроз визуру других култура.
Иако је ауторкин стил увек јасан, прецизан и занимљив, последња књига „Југословенски филм и криза социјализма“ свакако је нарочито пријемчива за ширу публику, пошто је тема којом се бави везана за тумачење популарне културе. Књига „Југословенски филм и криза социјализма“ анализира југословенске филмове из периода од половине седамдесетих до половине осамдесетих. У питању је циклус филмова који припадају такозваном „белом таласу“, за које ауторка примећује да је интересовање мање него што би требало да буде, бар када се пореде са ранијим бомбастичним војним спектаклима, или популарним црним таласом. Сања Лазаревић Радак коментарише да је за филмовима насталим у периоду од средине седамдесетих до средине осамдесетих остао „мучан утисак цикличне употребе наратива о крутости бирократског система, непоузданости институција, неспособности, егоизму политичара и безизлазног положаја у којем се налазила такозвана средња класа“.
Студија је изузетно занимљива јер се познатим домаћим филмовима бави кроз озбиљну (и луцидну) научну анализу, разоткривајући аспекте нашег друштва и културе. По ауторкиним речима, бели талас (насупрот свом имену) „одустаје од промене, деконструише карактере, гаси веру у племенитост, доброту и могућност креирања бољег друштва. Његове улице су празне, а протагонисти збуњени у непознатом систему вредности, у друштву које творци Југославије, бар на реторичком плану, нису стварали“. У том смислу он широј публици открива даље трауме југословенског друштва, ослањајући се на наслеђе црног таласа.
Ова књига изузетно је драгоцена не само за оне који се на академском нивоу баве сродним темама, већ за било ког „обичног“ читаоца јер не само да пружа нове увиде у могућа тумачења конкретних филмова, већ их прецизно позиционира у друштвени и политички концепт, отварајући увид у ширу слику контекстуалних значења филмова.
Међу бројним остварењима које ауторка анализира су „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице, „Чувар плаже у зимском периоду“ Горана Паскаљевића, „Маратонци трче почасни круг“ Слободана Шијана, „Балкански шпијун“ Душана Ковачевића и Божидара Николића, „Вариола вера“ Горана Марковића, и многи, многи други.
Настасја Писарев
Већ први филм Горана Паскаљевића, по сценарију Гордана Михића из 1976. „Чувар плаже у зимском периоду“, отвара проблем незапослености и њене везе са имиграцијом. (...) Драган живи у породици која је у југословенском контексу просечна, те наликује задрузи којом је обухваћено неколико генерација. Драганов отац чија је позиција патер фамилиаса већ у првим сценама изложена иронизацији, указујући на динамику родних односа, настоји да сина пошаље у Шведску.
С обзиром да је очев положај у породици амбивалентан – исмеван од стране супруге, он делује субмисивно, те агресију испољава у односу на сина, исмевајућу његове неуспеле покушаје да се запосли. Но, Шведска постаје магична симболичка географија и решење породичних проблема, очева опсесија која омогућује попуштање напетости постављањем циља сину: „Само да...“ Генерацијски јаз искасазан формулама“: „у моје време“ и „све сам стекао“, циља на Драганову социјалну неспособност, али открива проблем незапослености, партијског запошљавања и отварања радних места по такозваном кључу.
