О књизи која је објављена постхумно су говорили директор Сервантеса Енрике Камаћо Гарсија, амбасадор Мексика у Србији Марко Антонио Гарсија Бланко, уредник Танесија Симон Симоновић , преводилац проф. др Далибор Солдатић и преводилац и предавач из Новог Сада др Бојана Ковачевић Петровић.
Директор Сервантеса се похвалио да му је Фуентес један од најомиљенијих писаца Латинске Америке и да је пре одласка са дужности из Париза организовао симпозијум о његовом делу на Сорбони.
Амбасадор Мексика у Београду се захвалио свима који су дошли да одају почаст Фуентесу (1928-2012), који је преминуо пре пет година, а овај роман је штампан први пут тек 2016. када је испуњен услов који је писац пре смрти поставио да дође до мира између власти и гериле у Колумбији.
Књигу је одмах затим превео проф. Солдатић и овим делом је Танесиј започео нову едицију „Мексичка проза“, која би требало да има 10 наслова.
Солдатић је признао да је књигу тешко дефинисати, јер је истовремено биографска хроника, али и роман у коме сецира све проблеме који муче Латинску Америку.
Писац упоредо објашњава како се у једном друштву рађа, а потом и развија герила.
Др Бојана Ковачевић је укратко представила Фуентесову биографију, кога сматрају у свету једним од најбољих не само мексичких већ и светских писаца 20. века.
Он је током своје литерарне каријјере написао 20 романа, а на српски језик је до сада преведена књига есеја „Закопано благо“.
Она је казала да је Фуентес писао овај роман око 20 година и није га довршио до смрти.
