Људи имају много улога у животу. Ја имам ту срећу или несрећу да имам више различитих занимања и чак образовања... Иако је издавач једно од мојих занимања, оно није кључно. Ја себе доживљавам као писца, као песника, ништа друго... А свачим сам се бавио, изјавио је Шапоња на вечерашњем гостовању на платоу Библиотеке града Београда.
Шапоња је описан као нетипичан песник, на шта је он открио да није тип који стално пише песме и да то с годинама постаје све теже.
Како је навео, за тридесетак година књижевне каријере је објавио шест збирки песама и притом издвојио "Слатку смрт", која има педесетак страница, а за чије писање му је, како каже, ипак требало 12 година.
Поред тога, наводи, многе песме је написао "свуда сем код куће", по хотелима, аеродромима.
Ја као песник концентрацију имам само кад сам окружен туђим језиком. Никада ме није спопала носталгија, увек ми је занимљиво кад одем негде, истиче Шапоња.
Шапоњине књиге представљају искуство путовања у најразличитије делове света, а "из њих се могу добити лепе и важне информације из целог света, о функционисању издаваштва у другим земљама и које књиге се налазе на поцашним местима у књижарама Истанбула или Кине".
Његово дело "А Брисел се да преходати лако" (2018), које је недавно награђено годишњим признањем "Мома Димић", преведено је на и енглески језик, док је збирка "Изгледам, дакле нисам" преведена на словачки и азербејџански језик.
Шапоња, као еминентни књижевни критичар, сматра да се критичар не постаје, већ рађа.
Када сте писац, ви пишете о стварима које вас занимају, а као критичар морате разумети другог, измерити га својим мерама. Али, морате и волети тај посао и књижевност, наводи Шапоња.
Поред тога, по његовим речима, мора се имати и осећаја за то занимање.
По томе се и разликују критичари од професора на факултету. Прави критичар мора прекогнитивно да зна: ово јесте, ово није. Мора одмах да осети и његов посао је да тако препозна добре, велике писце. Ја као критичар у томе имам среће, могу да осетим, каже Шапоња.
Говорећи о "феномену невидљивости писца" и томе да ли може да се деси да неки писац умре незапажен, Шапоња примећује да су "код нас многи живи писци невидљиви".
Оно што ваља - постоји. У Кини су преведене књиге Васка Попе... Милорад Павић је у свету лепо превођен. Његов роман "Друго тело" је на нивоу "Хазарског речника". Фантастичан роман, али о њему овде нико није говорио, био је невидљив. А у књижари у Пекингу поред "Хазарског речника" стоји "Друго тело". Њима је то важно и тако постаје велика култура, закључује Шапоња.
Поред награде "Мома Димић", која се додељује за прозно дело које на уметнички релевантан начин остварује везе са другачијим културама, Шапоња је добитник и Бранкове награде за најбољу прву песничку књигу, Просветине награде за књигу године, признања "Милан Богдановић" за најбољу критику и награде "Мирослав Антић" за збирку "Изгледам, дакле нисам".
