Тишма је један од најпризнатијих литерата српског језика у иностранству. Био је члан не само Српске академије наука него и Берлинске. Превођен је на низ језика. Рођен је у Хоргошу, на крајњем северу Бачке, стицајем околности, иако су родитељи живели у Новом Саду. Његова мајка Олга, рођена Милер, јеврејског порекла, потицала из тог места. Отац Гавра, успешан трговац, Србин, рођен је у Лици. Тишма је крштен као православни хришћанин. Основно и гимназијско образовање похађао је у Новом Саду.
Био је сведок ужаса терора мађарских окупатора током Рације у Новом Саду, јануара 1942, када су његови најближи случајно преживели. Хиљаде су страдале. Пошто је матурирао 1942. започиње студије у Будимпешти, економије па романистике. У мађарску престоницу склонио се, код пријатеља, од несигурних прилика у родној Бачкој. Привидно уточиште убрзо је међутим нестало пошто је упућен у склопу радних јединица у Ердељ, на грађењу фортификација према наступајућим Совјетима.
Потом се прикључује НОВЈ, Трећој армији, у чијем саставу учествује у даљим борбама за ослобођење Југославије. Демобилисан новембра 1945, у Загребу уписује студије медицине, које неће наставити. У Новом Саду, преко гимназијског професора из Сремских Карловаца, чији је био ученик, упућен је на рад у лист "Слободна Војводина". Пошто је познавао више језика, поседовао општу културу, очигледно и списатељски дар, брзо се снашао као новинар.
Примећен, позван је 1947. у Београд, у дневни лист "Борба", тада кључно штампано гласило у земљи. Такође започиње студије англистике. Дипломирао је 1954. на тадашњем Филозофском факултету у Београду. Године 1949. враћа се у Нови Сад, где почиње да ради у Матици српској. Уређује матичину едицију Данас. Поред другог, руководиће угледним часописом "Летопис Матице српске", од 1969. до 1973.
Посвећује се књижевном раду. Писаће лирику, приче, романе, драмске текстове, путописе, дневничке белешке. На литерарне теме првобитно пише критике, приказе, негде од 1950. Бави се превођењем, по општој оцени изузетно квалитетно. Тишма је течно говорио мађарски, немачки, француски, дипломирао је енглески. Систематски прати страну књижевну периодику, с чијим најинтересантнијим дометима упознаје нашу јавност. Много је путовао, чим се дочепао пасоша, али не како то уобичајено чине туристи. Одлазио је на дуже боравке у разне градове Европе, или САД.
Објављује поетске збирке "Насељени свет" 1956, "Крчма" 1961. Следе приче, приповетке "Кривице" 1961, "Насиље" 1965, "Мртви угао" 1973, "Повратак миру" 1977, "Школа безбожништва" 1978, путописи "Другде" 1969. Такође романи "За црном девојком" 1963, "Књига о Бламу" 1972, "Употреба човека" 1976. Добија, тада веома престижно признање, НИН-ову награду, за роман "Употреба човека". Када је основана Војвођанска академија наука крајем 1979. Александар Тишма постаје њен члан, отуда и члан Српске академије наука и уметности 1992. године Године 2002. постаје члан Берлинске академије уметности (Akademie der Künste).
Био је гостујући професор на Универзитету у Тибингену. За књижевне теме често је имао искуства рата, окупације, тоталитаризма, и нацизма и стаљинизма. Бавио се судбинама појединаца под притиском немогућих околности, вечитом углавном залудном човековом потрагом за топлином, љубављу, смислом. Превођен је на двадесетак језика. На српски је највише преводио са мађарског и немачког.
Када је умро, фебруара 2003. Италијанска новинска агенција Анса писала је о одласку једног од "највећих савремених европских писаца, који је умео храбро да се спусти у нутрину душе и донесе узвишену и горку поуку".
Немачки медији описивали су га као писца дела "која су у Немачкој задобила широку читалачку публику" који је својим ангажманом "значајно допринео стварању свестране слике своје домовине, Новог Сада, Војводине, Србије у Немачкој".
