МАТИЦА СРПСКА Биографија истакнутог књижевника: “Тишма – њим самим“

Матица српска је у Библиотеци Документ недавно објавила биографију књижевника и академика Александра Тишме “Парче пишчеве душе” са поднасловом “Тишма - њим самим”.
aleksandar tisma
Фото: Dnevnik (Branislav Lučić)

Аутор ове документарне приче о “једном од највећих европских писаца на измаку двадесетог века”, како га предстаља, је Радован Поповић, новинар и књижевни историчар који је до сада објавио низ врло занимљивих биографских књига о нашим најзначајнијим писцима. Књига је настала на основу пишчевих дела, пре свега Дневника који је Тишма предано водио од 1942, епистола писаних супрузи Соњи и породици, као и писама упућиваних бројним пријатељима и сарадницима. Тишмин живот, како наводи Поповић, је бескрајна ливада по којој су расуте чињенице које, када се склопе у мозаик, осветљавају једну изузетну личност, бескрајно занимљиву, јединствену у српској књижевности.

Аутор наводи Тишмине речи из Дневника у још младим данима које наговештавају све оно што је касније постигао. ”Желим да живим (много и видим и осетим), желим да стекнем комплетан појам о свету, желим да своја искуства ставим у дело, желим да будем јак и да праштам...”. Пратећи прве Тишмине књижевне покушаје Поповић наводи његове речи “ја сам писац и само пишући могу да живим задовољно”. По Тишминим речима, писањем се не може бавити, већ се писању мора посветити (или ће се остати дилетант), а за то се не треба ништа “жртвовати”, јер посветити се писању једина је могућа срећа, ниједан уметник ништа не жртвује, ако мање живи да би стварао.

Прву Тишмину причу “Ибикина кућа” објавио је Летопис Матице српске 1951. и она се “допада свима”, а Матица му затим издаје и прву књигу - збирку песама “Насељени свет” коју представља као “парче душе”. Биографија затим прати године када Тишма и сам постаје члан уредништва Летописа, али га пре свега заокупља сопствено стваралаштво. Тада у Дневнику бележи да се “успех састоји у налажењу одговарајућег, књижевно што снажнијег израза за оно својеврсно што имам да кажем, треба радити на себи, неуморно, писати и исправљати написано- тренирати – користити сваку жилицу руде која је у мени: бележити, разрађивати”.Тишма је, како пише Поповић волео биографске и аутобиографске књиге, исповести писаца, па и сам радо отвара душу када наводи да га је “његов развој одредио за писца уског подручја које се простире отприлике између неостварене љубави и остварене меланхоличне помирености”. У тим младим годинама не напушта га мисао вреди ли уопште писати.

Биографија прати преко писама које је слао породици и пријатељима Тишмина бројна путовања по иностранству, али и по Србији. Цео живот је, како наводи Поповић жудео за кретањем, за путовањима. Занимљиво је једно, до Косовске Митровице на које је ишао бициклом, сматрајући да од бициклизма има само један бољи начин путовања, а то је пешачење. Био је страствени шетач, лети одлазак на Дунав је био обавезан, као и одмори на мору. Књига предано прати Тишмине бројне контакте са писцима са којима сарађује као уредник у Летопису и издавачкој кући Матице српске, његобв рад на промоцији неких аутора, а са друге стране онима којима нуди своје књиге за објављивање. Роман “Књига о Бламу” објављен је 1972. и Поповић наводи да је Тишма у позним годинама сматрао да је то његово животно дело, а сам аутор бележи “требало је значи да побудим у себи вапај потајног Јеврејина да бих био читан”. За роман “Употреба човека” добио је НИН-ову награду и тада каже да у том епском делу први пут не описује себе већ елементе себе уграђује у друге ликове. Колико је био посвећен писању најбоље говоре његове речи да му је најтеже било онда када му се чинило да ништа (или више ништа) нема да каже у литератури, да треба да се из ње извуче, да је се одрекне. Биографија прецизно прати појаву и свих других Тишминих књига, њихове бројне преводе и велики ођек његовог дела у свету.

Долазе године када се Тишма ужасава атмосфере у друштву и буђења националних страсти, како се наводи у биографији. Тада изјављује да га је када је почео рат у Југославији, обузела грозна мучнина и једва је подносио ту ратну, ратнохушкачку атмосферу. „Сама чињеница да се у нашој непосредној околини народу догодио рат, чињеница да су и из Новог Сада људи одлазили с циљем да убијају друге људе, да су у Нови Сад у све већем броју пристизали рањеници, и физички и психички осакаћени људи, била је неподношљива“.

Ова Тишмина биографија, за коју Радован Поповић указује да је настала „њим самим“, драгоцени је увид и у културни и књижевни живот друге половине 20. века и нека врста „аутобиографије о другима“.

        Н. Попов

 

EUR/RSD 117.5782
Најновије вести