Матица српска обележила свој дан и 194. годину од оснивања

НОВИ САД: На свечаности у Матици српској прексиноћ је обележен Дан када је у Пешти 1826. основана ова најстарија књижевна, културна и научна институција.
m
Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

На свечаној седници протеклу годину у Матици српској њен председник Драган Станић представио је као богату и успешну испуњену многим активностима усмереним ка што потпунијој реализацији програма рада. У условима који су их ослободили финансијске бриге о елементарном опстанку унапредили су више важних сегмената деловања који се односе на издавачку делатност, научно - истраживачки рад, програме за јавност. Станић је указао на добру сарадњу са министарствима културе и науке Србије, а посебно истакао допринос Покрајинске владе и секретаријата за науку и за културу, као и Градске управе. Тим поводом председнику Покрајинске владе Игору Мировићу уручена је Плакета коју је ГалеријаМатице српске израдила пре неколико година обележавајући век и по од пресељења Матице из Пеште у Нови Сад.

Станић је посебно нагласио да су успели да убрзају израду капиталних пројеката као што су Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Лексикон писаца, вишетомни Речник српског језика, Историјски речник српског језика од 12. до 18. века, Речник славеносерпског језика. Успешно су радила Одељења МС као и Његошев одбор, Косовско- метохијски, Крајишки и Темишварски. Председник МС је навео и да је установљена нова књижевна награда „Бескрајни плави круг“ за роман, а у знак сећања на Црњанског и све вредности које је установио у српској књижевности и култури. Издавачка делатност је остварила велики успех у прошлој години објављујући 36 књига, монографија и зборника, као и 37 свезака периодике.

Већ по традицији на Дан Матице српске се уручује најзначајнија домаћа песничка награда и најдуговечније српско књижевно признање које носи име Јована Јовановића Змаја. Новом, 66. лауреату песнику из Врбаса Благоју Баковићу Змајева награда припала је за целокупно песничко дело, а поводом књига „Чун-изабране и нове песме“ (Културно-образовни центар, Шид) и „Полен и чар“ (Православна реч, Нови Сад).

Представљајући Баковићеве песничке књиге, издвојене из читавог низа изванредних прошлогодишњих остварења, један од чланова жирија Желидраг Никчевић је указао да он већ четири деценије пева на величанственој висоравни савремене српске лирике. Његов магистрални, епохални лирски учинак видљив је и у оној ексклузивно-лирској равни, коју разматрамо с обзиром на естетску употребу и мелодиозност матерњег језика, и у равни етичко-идеолошких перипетија савремене српске лирике. Баковићево стваралаштво, по Никчевићевим речима важно је и за неку врсту тренутног снимка температуре, дубине и душевности наше савремене лирике, а он је један од њених најистрајнијих и најмаштовитијих посвећеника.

Никчевић наводи да Баковићева песма комплетном својом ритмичко-мелодијском структуром постепено савлађује властити предмет, тријумфујући на први поглед веома старинским средствима, чак и онда кад је та победа неопозиво трагична. Све је ту на свом месту: једноставност лирске конструкције, чврста метрика, очувана рима, солидно грађена строфа – све оно што би помодност могла сматрати застарелим – па ипак увек ново и непознато. Препознали смо тај звук меморисан у предачком слуху.

Указујући на некорисне деобе на традиционално и модерно, Никчевић наводи да су отуда неспоразуми око магистралних и периферних феномена, отуда, коначно, и наша неспособност да песницима попут Баковића одредимо адекватно место – не с обзиром на тематику, фактуру стиха или привилеговани вокабулар, него с обзиром на реторичку силину уз чију помоћ у овој лирици настаје језичка драма, уплетена у душевност и реални живот народне заједнице.

Примајући ово угледно признање са „осећањем велике радости и велике привилегије“, које му је уручио председник Матице српске Драган Станић, Баковић је указао да је ово награда за његову огромну и никада сусталу веру у поезију и моћ говора.

По Змајевим песмама прво сам ходао, гледао их,ослушкивао, дисао и додиривао, рекао је у својој беседи Баковић.

Како је додао, беше то у времену кад није знао слова.

Кад нисам знао да постоји моћ која те песме може да удахне у језик. Беше то прва и једина песма нашег првог и јединог Песника, прострта по продолима и јаругама, по планинама и брдима, по шумарцима и облацима, по земаљским и небеским приликама мога завичаја. У те небеске прилике сам се загледао када сам први пут чуо за Змаја. У својој, дечијој машти, замишљао сам да Змај не може да живи нигде друго него горе, високо, у плавети, изнад облака и звезда, заједно са својим посестримама вилама. Касније сам, идући по прва слова шеснаест, а по прве непознате осамнаест километара пешке низ планину и уз планину, видео да тај Змај станује у књигама и да сам оне песме које сам знао напамет пре него сам знао слова, нашао међу корицама тих књига. И, што је најузбудљивије било у души оног дечака, да су то оне песме по којима сам ходао, и живео прве слике овога света, казао је Баковић.

Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

Устави Светога Саве

Ове године обележава се осам векова од појаве Номоканона, законоправила Светог Саве тако да је беседа поводом Дана Матице била посвећена делу српског владарског сина и светогорског монаха, оснивача српских монашких установа, општежитељних и отшелничких, оснивача Српске цркве. На тему „Устави Светога Саве“ говорио је др Виктор Савић указујући да је Хиландару и Студеници, духовним близанцима, на српском „западу“ и византијском „истоку“, манастирима пресвете Богородице, наш Сава донео ктиторске уставе (типике). Исто тако, Карејској и Студеничкој испосници донео је одговарајуће уставе, а сачуван је само Карејски типик. За потребе оснивања Српске цркве саставио је Номоканон с тумачењима (1219/1220), црквено-грађански правни зборник на којем почива српска црквена аутокефалност, који је служио за углед другим словенским црквама. Сава је, дакле, главни законодавац у историји Српске цркве и српске црквености. Савин номоканон усвојен је још у 13. веку у Бугарској и Руској цркви, постајући тако најважнијим црквеноправним списом за све православне Словене, све до 19. века, рекао је др Савић.


Како је указао, сећа се тог чудног и невероватног, тада, а можда и до данас и сада, необјашњивог осећања које буди огромна моћ говора и моћ језика, који нема у себи месо ни кости, али има нешто непропадљиво, нетрулежно и непролазно.

У богослужитељској улози и моћи Змајевог дара за службу језику, надобијао сам се Змајевих награда, од оног лучца над колевком, од оних упеваних, рајских слика света у детињству и за детињство, па преко лахорних, летећих змајовитих ћилима сатканих у  песмама Змајеве певаније међу корицама лектира и читанки, све до рајских слика Ђулића и слика изгубљеног раја у Ђулићима увеоцима, до политичких и сатиричних песама, чија актуелност и сврховитост у нашем свакодневљу, заједно са многим песмама и песницима са почетка прошлог века, готово да никада није ни јењавала од Дисовог виђења „ наших дана“ до Змајевих јутутунских заноса и обећања, до егзалтација у цигиним похвалама своме коњу, који може а често и јесте бивао метафора не само за наш народ и његову никад довољно сусталу снагу, коју би му, онај који га хвалише, узео до задњег дамара. И све те метафоричке слике, у мени као читаоцу биле су заузеле, у мом сећању, оно заувечно место, да сам скоро био убеђен да их памтим као драгуље нашег народног лирског песништва.

Баковићеву поезију казивао је глумац Александар Дунић.

Н. Попов

EUR/RSD 117.2760
Најновије вести