У двадесет томова, у два кола, сабрани су Вуксановићеви романи, приповетке, поеме, путописни дневници, беседе, огледи, портрети, есеји, аутопоетичка и аутобиографска казивања, речник мање познатих речи, а ту је и библиографија.
По речима др Мине М. Ђурић, професора на Филолошком факултету Универзитета у Београду, оценила је да у Вуксановићевим књигама Реч није само јунак већ и лирско-медитативни саговорник, друго дневничко ја, сабиралиште изузетног искуства, уобличеног у бравурама енциклопедијске структуре, „свесебица”, код које доминирају објективност и правичност у тексту, којима се незадрживо и увек тежи. „Томови пред нама указују на аутопоетичко настојање да текст попут отворене књиге пружи могућности да се сваком истраживаном питању уприличи и будуће читање над читањима. Преузимајући Андрићев мото да је рад једино што човек може да супротстави свом непознатом удесу, у непрекидној тежњи да се увек и незауставно иде ка оплемењујућој идеји андрићевског Вечитог календара матерњег језика, у коме је 1973. године забележено 574 речи, и где је посебно лепо представљен придев бео, Вуксановић управо види беочуг сверечи који универзално слика сваки дан бројчаника наших бивања, у рефлексији свих векова, а који је пак и истовремена победа над инфлацијом речи, тамо где нема празнине ни речи-ћорака”, указала је проф. др Мина Ђурић.
Њен колега проф. др Бранко Вранеш се пак фокусирао на књиге беседа, огледа, есеја и портрета под заједничким називом Клесан камен који упућује на пишчево настојање да се од завичајног камена исклеше књижевноуметничко дело. У том светлу је проф. Вранеш издвојио четири списка одредница, који, како је образложио, илуструју опсег и значај књижевног деловања академика Вуксановића. Први списак обухвата жанрове прилога из циклуса књига Клесан камен и поводе који су условили њихов настанак - у питању су беседе или, како писац у шали каже, „беседице” на свечаностима, саборима, академијама... Други списак тиче се седишта српске духовности, институција, организација и удружења, у којима се чула и чује реч академика Вуксановића: САНУ, Матице српске, Андрићеве задужбине, Удружења књижевника Србије, Народне библиотеке Србије...
Трећи списак обухвата имена стваралаца и културних радника, које је академик Вуксановић портретисао (или скицирао): Захарија Орфелин, Милован Видаковић, Јаков Игњатовић, Аврам Мразовић, Филип Вишњић, Атанасије Николић, Бранко Радичевић... Последњи списак садржи имена градова и насеља у којима је академик Вуксановић говорио; овај списак означава топографију културне мисије са јасним циљем да се успостави целина српског културног простора или барем допре до простора у којима се мора чути српска реч. „Два се кључна појма могу везати за деловање академика Вуксановића у културној јавности: континуитет и идентитет. Обе темељне одлике, које би можда било боље именовати српским речима трајност и властитост, нарочито долазе до изражаја у односу академика Вуксановића према родном тлу и матерњем језику”, издвојио је проф. Вранеш.
У свом слову академик Вуксановић је навео да „нема писца који се не би радовао и своју радост са другима поделио када добија своја Сабрана дела”. „Нема писца са звањем што се добија у националној академији који не би рекао посебну наклоност свима који су му било кад и било где, од прве речи коју је изговорио до оваквог тренутка, учинили понеко добро и тако му помогли да буде где јесте и призна да је враћање дугова обавеза првог реда кад је реч о учтивости и добрим обичајима”, навео је академик Вуксановић. „И нема српског писца који не би пажњу указао свима који су дали своје време и труд да му буду објављене свака књига, беседа, оглед, есеј, портрет, сваки раније штампани спис, све у истој збирци, у истом низу као што је овај у двадесет томова који оверавају издавачи и остали који су бринули да књиге буду лепше и текст у њима тачнији”.
М. Стајић
